ČASOVNIČAR

Tik-tak, tik-tak… Dan ta danom, nedelja za nedeljom, godina za godinom. Nevelika časovničarska radnja u koju ulazim odiše patinom prošlih vremena, zarobljenim trenucima i pričama. Na zidu požutelo majstorsko pismo a na policama desetine satova koji pokazuju različito vreme kao da pokušavaju da se izbore za međusobnu prevlast i dokažu da su tačniji od drugih. Dok prilazim stolu u uglu za kojim sedi časovničar sa monoklom, posmatram sve te neobične oblike satova i slušam zvuke koji stvaraju. On je zadubljen u posao koji radi i ne želim da ga prekidam. Minuti me sustižu dok strpljivo pokušavam da procenim koliko će mu još vremena trebati da završi i podigne pogled ka meni. Njegova važnost i posao koji obavlja raste u mojim očima iz sekunda u sekund dok čekam…

Zidni sat sa klatnom je poluglasno i sa nekom posebnom aristokratskom smirenošću otkucao podne. Stari majstor se prenuo i pogledao me, ne skidajući ruke u belim rukavicama sa nevelikog satnog mehanizma na kome je radio. Pružio sam mu stari sat mog oca na kome je bilo potrebno zameniti kaiš. Sećam se da je on voleo nositi satove poput mene danas. To je sada samo jedna od prozirnih uspomena na njega a ovaj ručni sat Certina DS-2 Automatic „Certidate“ tek puki komad nečega što u sebi krije zarobljenu prošlost i moja sećanja. Stari časovničar me je znatiželjno odmerio, uzeo sat i pogledao ga sa nekom neobjašnjivom posvećenošću. Odabrao je kožni kaiš iz drvene kutije i namestio ga. Ćutao je. Onda me je ponovo pogledao i potom ispričao neverovatnu priču o ovoj generaciji Certina satova iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Satova koji su se automatski navijali pokretom i proizvodili negde između 1968 i 1976. Slušao sam ga bez ijedne reči, pomalo zbunjen ali i ponosan. Svaka nova reč i rečenica ovog čoveka je gomilala u meni snažan utisak o vremenu i ljudima koji su stvarali istoriju. Jedna anegdota iz ove priče mi se posebno urezala u sećanje: švajcarski proizvođači satova su nakon ovog i sličnih modela morali da traže nova rešenja jer su Amerikanci često mislili da su im se satovi pokvarili pošto su neobjašnjivo prestajali da rade u toku višečasovnih vožnji tokom kojih su ruku sa satom držali nepomično na bočnom prozoru svojih automobila…

Satovi na policama su nastavili da kucaju, novi minuti su potiskivali stare a red nestrpljivih mušterija koje su glasno negodovali zbog nepotrebnog čekanja na uslugu je pretio da nadjača otkucaje svih satova u radnji. Stari majstor me je samo još jednom pogledao pošto sam mu platio, stisao ruku i rekao: „Oni izgleda ne razumeju vreme…“

Advertisements
ČASOVNIČAR

DAN NA PLAŽI

… ILI OD SVITANJA DO SUMRAKA U OSAM SLIKA

Da li ste i ove godine bili u Grčkoj i doživeli déjà vu efekat kadgod ste izašli na plažu? Da? Onda će vam sve ovo što sledi zvučati nekako poznato…

SLIKA PRVA – Neophodne veštine na plaži

Da bi ste na plaži zauzeli najbolje mesto za sebe i svoju porodicu, morate se zaista rano probuditi i iskrasti iz apartmana dok ostali, ne sluteći ništa, još spavaju. Kada najzad stignete na plažu, praćeni čudnim pogledima meštana, i bacite na pesak dva suncobrana, dve stolice na sklapanje, gomilu asura, torbi i set reketa za plažni tenis (koji inače nikada do kraja dana ne odigrate)… i osetite neopisivo olakšanje i blaženstvo koje se može uporediti jedino sa prvim zalogajem girosa na letovanju, znaćete da ste na pravom mestu. Prosečni turista mora da poseduje u današnje vreme brojne veštine da bi zauzeo što bolju poziciju na plaži. Mora da zna strane sveta kako bi predvideo kretanje senke. Mora da iskusnim pogledom ispod oka (da ne bi odao svoju nameru) proceni da li u blizini pozicije koju je odredio za mesto svog bivstva ima „objekata šumskog tipa“ kako bi se bar malo mogao skloniti u hlad s vremena na vreme, kao i da izvrši stratešku analizu mogućih pravaca napredovanja drugih turista.

SLIKA DRUGA – Beogradski animator

Kada najzad sednete ispod suncobrana, sa hlebom u jednoj ruci i termosom za kafu u dugoj, te uputite setni pogled ka pučini… ispred vas će se obično nacrtati tako zvani „beogradski animator“. To je mešavina mačo tipa, brižnog supruga i oca koji neprestano zbija glasne šale, igra se sa gomilom svoje i tuđe dece u vodi… čovek koga zatrpavaju peskom da bi ga slikali. On zna gde je najslanija voda i sva mesta u okolini gde možete napumpati dušek. Njegovu razdraganost i spremnost da uskoči u svaku škvadru koja je voljna da na +42 igra odbojku na pesku ili košarku na obližnjem terenu za basket ne treba ni pominjati. Da, on i njegova porodica žive u prestonici, negde tamo pored Makiša…

SLIKA TREĆA – Selfie devojke

Kako se sunce penje iznad vas, na plaži počinju da niču skupine selfie devojaka koje našminkane i orošene kapljicama vode pokušavaju da naprave savršeni selfie sa mora. Znate za onu narodnu: „Ko ne objavi svoju sliku sa mora na Instagramu taj kao i da nije bio na letovanju“. Ove devojke se obično pojavljuju sa pink flamingosima… Bez komentara. Pitam se samo ko to pumpa?!

SLIKA ČETVRTA – Lokumades gaj, indijanac, blekmen i kosooka

Negde oko 13:30 kada osetite prvi nalet gladi i počnete da se meškoljite, na horizontu će se pojaviti lokumades gaj kao mesija. On samouvereno ide prema vama, sa pogledom Mona Lize (svi imaju utisak da gleda upravo u njih), kratkim pantalonicama o čijem su kaišu zadenute salvete, papučama na nogama i slamnatim šeširom na glavi. U jednoj ruci iskusno nosi stolicu-sto a u drugoj poslužavnik pun krofni. Još ako zna i srpski – sreći nikad kraja. Mislim da se iza te idilične slike krije ipak neki Šćip na privremenom radu u Grčkoj, ali koga to još zanima?!

Nakon lokumades gaja na scenu stupa neki indijanac ili će ipak biti Indijac pakistanskog tipa, sa letnjim haljinama cvetnih dezena koje vuče po pesku. On obavezno nosi izlizane farmerice, košulju sa dugim rukavima, patike i ranac na leđima. Da li iko od vas ima utisak da on nešto nekom stvarno proda u toku dana jer se kreće po plaži neverovatnom brzinom poput huverborda? Jedino babe padaju na njega… bar mi se tako čini. Sve u svemu nije neki key account manager!

Sa prvim sumrakom iz obližnjeg bič bara iskače kul crnac u tamnoj košulji i pantalnama. Taj već ima opasnu hakuna-matata spiku. Obično je iz Najdžerije, ima atletski građeno telo zbog kog morate da pratite svaki ženin pogled i zna gde je Niš a ko je bio Tito. Zbog toga se odmah nekako zbližimo sa njim pa nam može prodati svakakve džidža-midže. Obrni-okreni, svi završimo sa kožnim narukvicama na rukama.

Kada se najmanje nadate počinje bosonoga šetnja neke Tajlanđanke, ili kako god, koja u ruci nosi šemu vaših čakri i obećava savršenu masažu stopala. Ko bi ga znao – možda hepi end i nije tako daleko kako se nekome čini na prvi pogled…

SLIKA PETA – Sveznajući penzioneri i opaki plivač

Znate ono kad plivate i čujete glasove oko sebe. To su obično tako zvani „sveznajući penzioneri“. Prikradite im se ukoliko želite da saznate nešto novo ili uhvatite neku životnu mudrost. Nije važno ako i ne govore vašim jezikom. Pazite samo da se ne zanesete i da vas ne „pregazi“ opaki plivač koji prkosi talasima svojim pro perajima i naočarima za plivanje. On seče nepreglednu površinu mora ne vodeći računa o ostalim ljudskim bićima. Da, on je jednostavno profesionalac koji radi svoju turu od 10 km.

SLIKA ŠESTA – Kamenčići i kamera opskura

Na kraju dana svi obično skupljaju kamenčiće na obali. Padne tu i poneka slika zalaska sunca… Ja obično na more nosim svoju kameru opskuru sa kojom moram da čekam da se vratim sa letovanja, priključim je na računar i skinem slike. Nešto ima u tom iščekivanju. Možda seta za nekim danima iz detinjstva kada si imao na raspolaganju aparat bez displeja i film sa ograničenim brojem slika pa šta ti bog da kad se vratiš kući…

SLIKA SEDMA – Ostali likovi (pre odlaska u sobu apartmanskog tipa)

Elegantno popunjena dama – žena, majka, kraljica i njeno petoro dece koja istovremeno ližu sladoled, jedu kuvani kukuruz, traže mobilni telefon i prave kulu od peska.

Grekos-biznismen koji leeežžiii i pije nes dok oko njega trčkaraju njegova majka, žena i deca i svi brinu da njemu bude potaman dok telefonira i ugovara nove poslove.

Večernji trkač – tip u sportskoj opremi (sa sve patikama) koji tobože ne može da živi bez džoginga i na letovanju. Šio mi ga Đura!

Tange na debelom mesu – snajke sa neuspelom aplikacijom tangi. Ipak, svaki trud treba nagraditi bar pogledom…

Devojka sa tetovažom – za nju znam da je sigurno promašila skretanje za Mikonos, negde tamo kod Albukerkija. Pored nje je obično tunjavi momak koji ne zna da isprati njen senzibilitet i želju za avanturom. Zato su i završili na plaži zajedno sa vama.

SLIKA OSMA – Stranci i sve ono što vredi

Kada ste najzad završili svoj plažni dan i odneli svu onu kamaru stvari koju ste dosecali na istu bez ikakvog razloga, čisto da vam se nađe, vratićete se u svoj sobičak. Usput ćete sigurno videti gomilu stranaca koji se sunčaju pored svojih hotelskih bazena. Oni će gledati vas (kao još jednog Balkanca koji se muči na letovanju) i vi ćete gledati njih (kao jadnike koji ne žele da uprljaju noge na plaži i koji verovatno do kraja letovanja neće videti more). Gledajući „Porodično blago“ na TV-u (ako imate sreće da gazda voli Srbe i RTS ujedno), uživaćete u „Papadopoulos“ keksu i čokoladnom mleku „Milko“, grickati grčku lubenicu „veliku kao kuća“, što reče Šurda, piti „Fantu“ u limenci… Ne neću nositi praznu limenku nazad kući! Imam ih već stotine sa ranijih letovanja…

Uveče ćete izaći i pojesti giros i krepes, kupiti suvenir koji ćete okačiti na svoj frižider po povratku kući i maštati o sledećem letovanju u Grčkoj. Onoj severnoj, da se razumemo…

 

DAN NA PLAŽI

MAJANJE KAO UMETNOST ŽIVLJENJA

Leto je kao stvoreno za blejanje ili majanje, u zavisnosti od toga da li živite u Beogradu ili Nišu. Dok blejanje, prema čuvenom Vukajliji, može da znači i gubljenje vremena (samostalno ili u društvu) ali i predugo čekanje na nekoga, dotle majanje ima mnogo šire i dublje značenje. Obično se kaže: „Svi se šetaju samo se Nišlije maju.“ Majanje (ili ma’anje) je prava umetnost ne rađenja ničega. Ono je bilo i ostalo način života za niz generacija, pa se slobodno reći da godine prolaze ali majanje ostaje. To može biti samo besciljna šetnja kroz grad ili pak obilazak kafića u nadi da će se neko tamo sresti. Može da se završi povratkom kući ali i odlaskom kod nekog ko ni kriv ni dužan živi u centru i to kada on/ona to najmanje očekuje. To je to, a ja idem sad da se proma’em kroz grad…

MAJANJE KAO UMETNOST ŽIVLJENJA

ZEMLJA LEDA, VATRE… I REDA

Norveška me u mojim razmišljanjima sa pozicije čoveka koji je još nije posetio podseća na neku daleku i nepoznatu zemlju na severu, iza Zida i dalje. Zemlju leda i vatre, naroda koji živi loveći ribu i sanjajući sunce. Da bi otkrio bar delić dobro skrivene tajne ove zemlje, sačuvane u prastarim dokumentima ili na kamenim pločama ispisanim runama, počeo sam sa učenjem današnje književne verzije norveškog jezika – Bokmål. Pročitao sam i knjigu „Vikinzi“ čiji je autor Arnolf Krauze, istoriju nekada najmoćnijeg naroda svoga vremena, a pozabavio sam se i tajnama nordijske mitologije i njenim panteonom. Naravno, sagledao sam i najnovije ekonomske parametre vezane za ovu kraljevinu. Otkrio sam mnogo toga ali spoznao i istinu koja se od nas krila. Srbi izgleda nisu narod najstariji i najpametniji, ne živimo bolje i lepše nego u Norveškoj gde su ljudi nasmejani i pored toga što sunce ne viđaju tako često kao mi, a u toj dalekoj zemlji je i životni standard (nešto) viši nego kod nas…

Nadam se da ću na kraju otkriti tajnu koju ova zemlja krije, ne u runama nego u zakonima i poštenom i odgovornom odnosu političara prema svom narodu. U toj dalekoj zemlji netaknute prirode i fjordova ljudi rade pošteno i za poštene, dobre plate. Ne brinu za svoju egzistenciju a odlaze iz zemlje samo ukoliko su avanturističkog duha a ne zato što od svog rada ne mogu da prežive. Norveška je i zemlja sa velikim državnim fondom koji potiče od nafte u kome čuva novac i pametno ga ulaže. Ah da, ni norveški fudbaleri više nisu konobari amateri koje smo ismejavali… Da ponovim još jednom tu magičnu reč, poštenje, reč koja se kod nas izgleda nekako zaturila.

Rune ili Runsko pismo su prastaro pismo germanskih naroda i jezika kojima su se služili. Korišćeno je pre usvajanja latiničnog pisma, odnosno pre primanja hrišćanstva. Prema predanju rune je nordijski bog Odin otkrio dok je visio proboden kopljem na svetom drvu jasenu, prinešen na žrtvu samom sebi. Da bi spoznao magično značenje runa Odin je žrtvovao jedno oko.

ZEMLJA LEDA, VATRE… I REDA

HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

33, 45, pozor sad! LP ili „singlica“, strana ili domaća… Njeno veličanstvo ploča, vinil ili kako već. Slušali smo ih na 33 i na 45 obrtaja. Obožavali smo njihovo pucketanje iza koga se krio topao i prirodan zvuk, sve dok se nisu pojavili kompakt diskovi i odneli svu magiju. Sa njima je muzika postala dostupnija ali je nestalo one čarolije pažljivog izvlačenja ploče iz njenog omota, postavljanja na tanjir gramofona i spuštanja igle na njenu površinu. Sada kada su streaming servisi doneli sa sobom instant zadovoljstvo slušanja muzike, uvek i na svakom mestu, potpuno je potisnut onaj nestvarni osećaj ekskluzivnosti koje su ploče nosile sa sobom.

Dobra muzika je obeležila odrastanje sada već starijih generacija. Kultni sastavi, muzički pravci kojima su pripadali, odabrane i dobro aranžirane numere koje su se preslušavale iznova i iznova. Imam utisak da smo se prema muzici tada ponašali sa nekakvim pobožnim strahopoštovanjem. Muzika se slušala na skupim hi-fi sistemima a do izvora zvuka se dolazilo ponekad zaista teško. Prve ploče u novijoj istoriji su dolazile do nas iz Engleske ili Trsta, zajedno sa farmericama i kafom. Ne treba zaboraviti i domaću, Made in YU „nakladu zvuka“. U tadašnjoj SFR Jugoslaviji ploče su se proizvodile u velikom broju diskografskih kuća, a mnoga izdanja su dosezala i platinaste tiraže. Ono čuveno „zlatna ploča“ koju u reklami izgovara simpatična Jugoton-ptičica nikada neću zaboraviti…

Onda su ploče naprasno nestale iz naših života. Praktično je jedno vreme u svetu i (delimično) prestala njihova proizvodnja a diskofili su masovno počeli da prodaju svoje kolekcije kako ne bi „skupljale prašinu“. A onda se desio veliki obrt, kao u nekoj urbanoj legendi. Vinil se vratio na velika vrata. Ne kao hipsterski must have, već iz istinske ljubavi za nečim vrednim. Ponovo su počela da se pojavljuju nova izdanja, razmenjuju ploče, prodaju gramofoni. Više nego ikad važi staro pravilo – onakav si kakvu muziku slušaš.

Nedavno sam kupio novi gramofon i jedva čekam da izgovorim ono: „Hajdemo do mene da slušamo ploče“.

HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

MEĐ’ NARODOM

… ILI KO JE POMENUO SPONTANOST

Rešio sam da odem na obeležavanje dvadesetogodišnjice početka NATO bombardovanja Srbije. Rešio… i pokajao se. Zašto? Zato što je neko probao da svojim izjavama nadjača bombe i njihove žrtve. Zato što neko misli da može da iskoristi svoj položaj da bi dnevnopolitičkim temama pokupio koji poen više na skupu na kome za to nije ni mesto ni vreme.

Patrijarh, prijatelj iz Republike Srpske i sam predsednik Republike Srbije iskoristili su priliku da pomenu „zle“ demonstrante i šetače skupova #1od5miliona koji se održavaju širom Srbije. Iskoristili su ljude koji su se u velikom broju okupili zbog žrtava i zbog same Srbije. Ne zbog njih!

Zar i ovakvi skupovi moraju da budu „spontani“? Zar se i na ovakve skupove moraju upisivati i slikati ljudi koji su došli? Zar se i na ovakve skupove moraju dovoziti ljudi autobusima? Ljudi koji su bili toliko zbunjeni da ne znaju gde su i kako se „izlazi“ sa trga? Ljudi koji osećaju, verovatno duboko u sebi, nelagodu prisile i moranja da se bude tu. Moranja, zbog nade da će možda tako doći do posla ili da će ga zadržati ako već negde rade za bedni minimalac.

Tužno je kada čovek vidi da oko sebe ne oseća spontanost. Kada vidi beznađe i izgubljene poglede. Tužno!

MEĐ’ NARODOM

SLUČAJ JUTKA

… ILI DOK KUJA NE MRDNE REPOM

Na slučaju „Jutka“ ponovo se sukobila građanska Srbija i Srbija koja živi u nekom svom svetu gde je crno u stvari belo ili gde je noć dan, već kako im vođa ili neki njegov (pre)savesni satrap kaže. Jedan deo javnosti je stao na stranu žrtve koja je od strane pomenutog gospodina dobijala lascivne poruke na (polu)pismen način putem SMS-ova a druga na stranu nesuđenog ljubavnika, optužujući žrtvu da je zloupotrebila njegov telefon i sama sebi slala poruke ili da ga je na to navela svojim izgledom i ponašanjem. A on… pa šta će – živ čovek.

U oba slučaja glavnu ulogu su preuzele žene, jedne na #metoo način a druge… pa na način koji je veoma teško racionalno objasniti. Organizovali su ih direktori javnih preduzeća Verone, pardon Brusa, da izađu ispred zgrade opštine i kliču u znak podrške predsedniku ovog sin cityja Srbije. Jedna od tih žena koje su se solidarisale sa „patnjom“ predsednika opštine čak je javno parafrazirala ceo slučaj onom narodnom: „Dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje.“

Svaki dalji komentar u ovoj Srbiji međ’ šljivama je stvarno suvišan.

SLUČAJ JUTKA