HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

33, 45, pozor sad! LP ili „singlica“, strana ili domaća… Njeno veličanstvo ploča, vinil ili kako već. Slušali smo ih na 33 i na 45 obrtaja. Obožavali smo njihovo pucketanje iza koga se krio topao i prirodan zvuk, sve dok se nisu pojavili kompakt diskovi i odneli svu magiju. Sa njima je muzika postala dostupnija ali je nestalo one čarolije pažljivog izvlačenja ploče iz njenog omota, postavljanja na tanjir gramofona i spuštanja igle na njenu površinu. Sada kada su streaming servisi doneli sa sobom instant zadovoljstvo slušanja muzike, uvek i na svakom mestu, potpuno je potisnut onaj nestvarni osećaj ekskluzivnosti koje su ploče nosile sa sobom.

Dobra muzika je obeležila odrastanje sada već starijih generacija. Kultni sastavi, muzički pravci kojima su pripadali, odabrane i dobro aranžirane numere koje su se preslušavale iznova i iznova. Imam utisak da smo se prema muzici tada ponašali sa nekakvim pobožnim strahopoštovanjem. Muzika se slušala na skupim hi-fi sistemima a do izvora zvuka se dolazilo ponekad zaista teško. Prve ploče u novijoj istoriji su dolazile do nas iz Engleske ili Trsta, zajedno sa farmericama i kafom. Ne treba zaboraviti i domaću, Made in YU „nakladu zvuka“. U tadašnjoj SFR Jugoslaviji ploče su se proizvodile u velikom broju diskografskih kuća, a mnoga izdanja su dosezala i platinaste tiraže. Ono čuveno „zlatna ploča“ koju u reklami izgovara simpatična Jugoton-ptičica nikada neću zaboraviti…

Onda su ploče naprasno nestale iz naših života. Praktično je jedno vreme u svetu i (delimično) prestala njihova proizvodnja a diskofili su masovno počeli da prodaju svoje kolekcije kako ne bi „skupljale prašinu“. A onda se desio veliki obrt, kao u nekoj urbanoj legendi. Vinil se vratio na velika vrata. Ne kao hipsterski must have, već iz istinske ljubavi za nečim vrednim. Ponovo su počela da se pojavljuju nova izdanja, razmenjuju ploče, prodaju gramofoni. Više nego ikad važi staro pravili – onakav si kakvu muziku slušaš.

Nedavno sam kupio novi gramofon i jedva čekam da izgovorim ono: „Hajdemo do mene da slušamo ploče“.

Advertisements
HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

MEĐ’ NARODOM

… ILI KO JE POMENUO SPONTANOST

Rešio sam da odem na obeležavanje dvadesetogodišnjice početka NATO bombardovanja Srbije. Rešio… i pokajao se. Zašto? Zato što je neko probao da svojim izjavama nadjača bombe i njihove žrtve. Zato što neko misli da može da iskoristi svoj položaj da bi dnevnopolitičkim temama pokupio koji poen više na skupu na kome za to nije ni mesto ni vreme.

Patrijarh, prijatelj iz Republike Srpske i sam predsednik Republike Srbije iskoristili su priliku da pomenu „zle“ demonstrante i šetače skupova #1od5miliona koji se održavaju širom Srbije. Iskoristili su ljude koji su se u velikom broju okupili zbog žrtava i zbog same Srbije. Ne zbog njih!

Zar i ovakvi skupovi moraju da budu „spontani“? Zar se i na ovakve skupove moraju upisivati i slikati ljudi koji su došli? Zar se i na ovakve skupove moraju dovoziti ljudi autobusima? Ljudi koji su bili toliko zbunjeni da ne znaju gde su i kako se „izlazi“ sa trga? Ljudi koji osećaju, verovatno duboko u sebi, nelagodu prisile i moranja da se bude tu. Moranja, zbog nade da će možda tako doći do posla ili da će ga zadržati ako već negde rade za bedni minimalac.

Tužno je kada čovek vidi da oko sebe ne oseća spontanost. Kada vidi beznađe i izgubljene poglede. Tužno!

MEĐ’ NARODOM

SLUČAJ JUTKA

… ILI DOK KUJA NE MRDNE REPOM

Na slučaju „Jutka“ ponovo se sukobila građanska Srbija i Srbija koja živi u nekom svom svetu gde je crno u stvari belo ili gde je noć dan, već kako im vođa ili neki njegov (pre)savesni satrap kaže. Jedan deo javnosti je stao na stranu žrtve koja je od strane pomenutog gospodina dobijala lascivne poruke na (polu)pismen način putem SMS-ova a druga na stranu nesuđenog ljubavnika, optužujući žrtvu da je zloupotrebila njegov telefon i sama sebi slala poruke ili da ga je na to navela svojim izgledom i ponašanjem. A on… pa šta će – živ čovek.

U oba slučaja glavnu ulogu su preuzele žene, jedne na #metoo način a druge… pa na način koji je veoma teško racionalno objasniti. Organizovali su ih direktori javnih preduzeća Verone, pardon Brusa, da izađu ispred zgrade opštine i kliču u znak podrške predsedniku ovog sin city-ja Srbije. Jedna od tih žena koje su se solidarisale sa patnjom predsednika opštine čak je javno parafrazirala ceo slučaj onom narodnom: „Dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje.“

Svaki dalji komentar u ovoj Srbiji međ’ šljivama je stvarno suvišan.

SLUČAJ JUTKA

MENTALNI EMIGRANT

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…

MENTALNI EMIGRANT

VEK POBEDNIKA I VEK PORAŽENIH

Prošlo je punih 100 godina od završetka Velikog rata i potpisivanja mirovnog sporazuma između pobednika i poraženih. Prvi svetski rat je doneo sa sobom ogromna stradanja u svakom smislu, vojnom i civilnom. Ujedno, posledice ovog rata predstavljale su svojevrstan preludijum još većim stradanjima i užasima koje će doneti Drugi svetski rat.

Pomirenje ali nikako zaborav, mogla bi da glasi krilatica koja poziva na kompromis i etabliranje mira. Jer svaka godina provedena u miru je godina koja vodi ka sveopštem napretku ljudske civilizacije. Srbija je u oba rata bila na strani pobednika. Ona je oba puta dala nemerljiv doprinos slamanju snage neprijatelja i njegovom porazu. Žrtve koje smo podneli, ljudske i materijalne, opominju ali i stvaraju osećaj ponosa da smo bili na pravoj strani. Zbog toga je i osećaj gorčine veći što smo se na centralnoj proslavi ovog velikog jubileja, kakav je nesumljivo vek od završetka Velikog rata, našli u nekom prikrajku. Na mestu odakle se mora podignuti ruka i pustiti glas, da bi te neko veliki zapazio. A mi smo bili veliki u tom Velikom ratu. Mala zemlja seljaka koji su svojom hrabrošću, izdržljivośću i vojnim umećem zadivili svet. Na proslavi su, međutim, mnogi poraženi bili na klupama gde treba da sede pobednici. To boli ali i svedoči o onima koji zaboravljaju i prekrajaju istoriju. Poraženi su sa nelagodom sedeli u tim klupama, sa saznanjem da im ta mesta ne pripadaju, poput đaka koji jedva čekaju da zvoni i da ih niko ništa ne pita dok čas istorije traje.

Saznanje i sećanje da smo bili veliki kada je lakše bilo biti mali je dovoljno. Istinu i poštenje nam ne mogu oduzeti!

VEK POBEDNIKA I VEK PORAŽENIH

ZOMBIRANA SRBIJA

Još jedan Halloween se ničim izazvan uvukao u naše živote.

Ovaj „praznik“ Zapadne hemisfere proslavlja se 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih koji je posvećen mrtvima. Halloween (Noć veštica) vodi poreklo iz starog keltskog festivala kojim se proslavljao kraj poljoprivrednih radova. Za ovaj u osnovi paganski festival se priređivao i maskembal koji je simbolično predstavljao pomirenje sveta živih i sveta mrtvih. Ime Halloween je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih.

Toliko o istoriji ali šta je u stvari Noć veštica? Pa ukratko… odlična prilika za dodatnu zaradu tržnim centrima i ostalim hramovima konzumerizma. Zbog toga je sasvim pogrešno od pravoslavnog hrišćanskog praznika posvećenom Svetom Luki praviti paradigmu Noći veštica jer tu ne postoji nikakva korelacija. Možda je pre treba potražiti u našim Pokladama koje takođe imaju paganske korene ali u Istočnoj hemisferi, odnosno među slovenskim narodima. One su posvećen starom kultu Sunca i slavljenju dolaska proleća koje simbolizuje buđenje prirode. Za Poklade se, kao i za Halloween, vezuju proslave pod maskama ali i dani neobuzdanog uživanja što se često prećutkuje kada se o njima govori. Poklade (ili preciznije Bele poklade) su dakle ništa drugo do paktiranje sa paganskom prošlošću pravoslavnog sveta kako bi se pučanstvo pripremilo za veliki uskršnji post koji sledi iza njih. U Rusiji se Poklade obeležavaju pod nazivom Maslenica, a duboko su ukorenjene i u narodne običaje seoskog stanovništva u Bugarskoj i Srbiji.

Da li možete da zamislite spodobu u krznenom kožuhu, opancima na nogama, sa rogovima papkara na glavi i drvenim štapom u ruci? Ne, zato se Poklade i ne obeležavaju u tržnim centrima. Ostaje nam, dakle, da se prepustimo vešticama, kosturima i zombijima koji će nas pozivati da kupimo još jedan komad garderobe koji nam ne treba!

Srbi su u ostalim već dovoljno zombirani od riality programa i ružičastih vesti o neverovatnim uspesima i boljem životu koji nas čeka za dve godine, da više ne razlikuju Noć veštica od bilo kog drugog dana…

ZOMBIRANA SRBIJA

DRŽAVA PROTIV LARIJA

Poput lavirinta satkanog od hrpa predmeta hodnici su otvarali nove puteve a iza svakih vrata se nalazio neki drugi svet. Kao na visoravnima Švajcarske neprestano se čuo klepet. Samo su umesto zvona to bili lončići za kafu koji su se pomaljali iz kancelarija u nekom naizgled pravilnom razmaku. Negde se čuo smeh, negde je tiho odzvanjao nečujni šapat. Bio je to sasvim običan radni dan u ovoj Palati pravde. Samo su ljudi čudnih sudbina bili na putu užurbanih službenica i često zbog toga menjali svoja mesta, ponizno i uljudno, kako ne bi zaustavili tu reku predmeta, optužbi i odbrana koja je bila u njihovim rukama. Neki su nemo sedeli sa glavama pognutim ka ništavilu prljavog poda, dok se pogled drugih gubio negde u daljini. Povremeno su tišinu prekidali zvonki koraci ljudi sa tašnama. Njihovi strogi pogledi i suguran nastup otkrivali su čime se bave. Gospari istine ili hijene željne krvi?

Svako je čekao svoj trenutak istine. Trenutak u kome će biti izgovoreno njegovo ime i pročitana dalja sudbina zbog prošlosti koju su sami stvorili ili im je bila nametnuta gorkom igrom sudbine. Jednom izgovoreno ime ubrzavalo je puls onih koji bi ga prepoznali kao svoj usud. Ostali bi ćutke nastavili svoje samovanje i iščekivanje. Svako je znao da će i na njega doći red. Red da kaže svoju reč protiv državne koja je jača od svih sila ovog sveta. Ovde gde svaka reč ima svoju težinu, ovde gde tas sudbine prelazi sa jedne na drugu stranu. Ovde gde vreme stoji… gde nekad velike ljubavi umiru i nestaju pod hrpom paragrafa.

DRŽAVA PROTIV LARIJA