BAZEN

Ove godine zbog virusa ne možemo na more. Kako će biti narednih godina tek ćemo videti. Zbog toga smo se okrenuli upoznavanju Srbije i lokalnih bazena. Ne možete ni da zamislite koliko se karakterno različitih likova može naći tamo. Mogao bi se napisati čitav roman ili bar pozorišni komad.

Radnja počinje u 11 ujutru i to na samom ulazu. Tu se pojavljuje malo stariji tip koji sa hiljadu puta opranim (verovatno ne Perwollom) i izbledelim šeširom na glavi, u plavom Yassa-like šorcu iz ‘78 i kesicom sa stvarima u ruci, uz guranje dolazi do svog “poznanika” iz osoblja bazena i uz zdravo-zdravo ulazi bez kupljene karte. Moćno za jednu sporednu ulogu. Kako se na početku prazna scena počinje puniti likovima, radnja već poprima svoju formu. Jedan izvajani dedica, verovatno još seksualno aktivan sa svojih sedamdesetak godina, namešta kapu za plivanje i naočare te poput delfina uleće u vodu. Dok uvlačim stomak ležeći opružen poput nasukanog morža na ležaljci i razmišljam sa gorčinom u ustima o onom “seksualno aktivan”, dedica već počinje da prelazi dužinu po dužinu bazena. Prestajem da brojim na 18. Mislim da sam ga viđao u gradu kako neverovatno spretno vozi rolere i pravi piruete. Ne želim više ni da razmišljam o njemu! Ulazim i ja u vodu. Naravno preko onih stuba za luzere koji ne znaju da skoče u bazen ili im zbog toga kroz glavu prolazi sto scenarija, od srčanog udara pa nadalje. Glumim da mi hladna voda ne može ništa jer me upitno posmatra jedna gospođica u crnom kupaćem kostimu, koja je očito došla sama na bazen da bi “nabacila” boju za večernje izlaske. Nisam ispunio očekivanja, pa skreće pogled u stranu dok ispija svoj prvi jutarnji koktel. Brzinom munje se udaljujem od tog mesta zločina, naravno uz ivicu bazena jer u rezervi uvek imam snage za samo nekih tridesetak zamaha što je valjda ekvivalent za petnaestak dužnih metara u neslanoj vodi. Kada sam iscrpeo rezervu prelazim sa kraula na leđni stil kako bi dokazao da sam tako u mogućnosti. Ubrzo se iznemogao hvatam za ivicu bazena i kratko dišem. Osvrćem se levo-desno da proverim da neko nije pomislio da imam “onaj” virus. Naravno, niko ne obraća pažnju na mene. Osim možda nekih mlađih devojaka kojima sam izgleda uleteo u kadar tokom snimanja za Insta story. Radi se očito o onoj sceni “izranjanja” kada se voda preliva preko grudi i završnim kadrom na zadnjem delu tela sa tanga-badeancugom. Izvinjavam se dok me već popreko gledaju i premeštaju set metar-dva dalje. Šta da se radi, u svakom filmu se pojavi tako neki tip koji upadne u scenu bez valjanog razloga. Nastavljam sa plivanjem. Oko sebe počinjem da osećam komešanje vode kao u sceni iz Jaws 2. U meni raste napetost zbog nepoznatog. Bojažljivo okrećem glavu i onda nam se pogledi ukrštaju. Srećom, nije ajkula već očito profesionalni vaterpolista sudeći po rasponu ruku i količini vode/ljudi koje u bazenu razbacuje levo-desno kao da je sam na ovom svetu. Spretnim manevrom izbegavanja sklanjam mu se sa puta. OMG, pomislim u sebi (ne, nije ono Oh my god, već pre Oh meine Güte).

Pošto sam odradio svojih 20 minuta treninga, izlazim iz vode. Nameštam se na ležaljku. Sunce već počinje da prži. Izgleda da nisam dobro proračunao odnos kretanja sunca i senke koju daje improvizovana nadstrešnica iznad mene. Izgoreću ki licna što se kaže, al’ platio sam kartu pa nema povlačenja. Oko mene već počinje da se stvara gužva. Naročito na veštačkoj travi ispred mene, gde se već skupljaju društvanca (uglavom ženska) koja opušteno dolaze oko dva kada je najveća žega. Njima vrelina ne smeta. U glavi zamišljam Norvežanke sa Skijatosa, o kojima mi je kum pričao, koje se satima prže na plaži. Posle dvadesetak minuta do jednog od tih društvanca dolazi tip sa pločicama, Ray Ban naočarama i mobilnim u ruci. Gledam ga i maštam o tome da jednom negde odem bez punog ranca u kome su i voda, i keksovi, i rezervni šorc… i valjda samo fali oprema za protiv-nuklearni napad. Ženskinje odmah prekidaju svu priču i počinju da ga gledaju kao da je pred njima Apolon lično. On glasno pozdravlja sve i nonšalatno u stilu “ljubi brt” posebno celiva svoju ortakinju dok ostalima udara samo čežnju. Pomažu mu da se smesti dok netremice gledaju u njega. On već ima priču kojom podiže njihovu pažnju u stilu pravog šlager pevača. Sedim i učim sve poteze, možda će mi nekad zatrebati. Kakvo je vreme došlo, nikad se ne zna. Čuo sam iz neproverenih izvora da supruge u poznim četrdesetim masovno postaju “devojčice” i odlaze od predvidljivih muževa u potrazi za avanturom svog života. Sve zbog onih smajlića i medvedića, kontam.

Vreme je za novu turu plivanja. Odrađujem je uvek u onom delu bazena u kome mogu krišom da posmatram da li se neko neovlašćeno približava mojoj ležaljci. Trauma iz detinjstva, što bi rekli psiholozi a bogami i psihijatri. Na klupama kod spasioca već su devojke koje skupljaju poene kod njega sunčanjem bez gornjeg dela kostima. Ja sam moju studentsku praksu odradio u Pošti, mislim, dok ih posmatram. To se zove pogrešan izbor zanimanja. Valjda. Jedna malo starija ali “držeća” plavokosa gospođa koja već pola sata razgovara telefonom, sada, posle šetnje oko čitavog bazena u stilu “viž-te-me” sa tim telefonom uskače i u vodu, i posle kratkotrajnog prekida nastavlja gde je stala. Svašta na ovom svetu ima, promišljam, dok u glavi prebiram da li se radi o IPX6, IPX7 ili čak IPX8 zaštiti te naprave koju nosi. Gledam na sat. Već je skoro pola četiri. Izlazim iz vode. Da, preko onih stuba. Walk of shame, šta da radim.

Vreme je za proveru ovosezonskih cena hrane i pića na bazenu. Moram da se snabdem pravim informacijama za sledeći dolazak na bazen!

BAZEN

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s