ZEMLJA LEDA, VATRE… I REDA

Norveška me u mojim razmišljanjima sa pozicije čoveka koji je još nije posetio podseća na neku daleku i nepoznatu zemlju na severu, iza Zida i dalje. Zemlju leda i vatre, naroda koji živi loveći ribu i sanjajući sunce. Da bi otkrio bar delić dobro skrivene tajne ove zemlje, sačuvane u prastarim dokumentima ili na kamenim pločama ispisanim runama, počeo sam sa učenjem današnje književne verzije norveškog jezika – Bokmål. Pročitao sam i knjigu „Vikinzi“ čiji je autor Arnolf Krauze, istoriju nekada najmoćnijeg naroda svoga vremena, a pozabavio sam se i tajnama nordijske mitologije i njenim panteonom. Naravno, sagledao sam i najnovije ekonomske parametre vezane za ovu kraljevinu. Otkrio sam mnogo toga ali spoznao i istinu koja se od nas krila. Srbi izgleda nisu narod najstariji i najpametniji, ne živimo bolje i lepše nego u Norveškoj gde su ljudi nasmejani i pored toga što sunce ne viđaju tako često kao mi, a u toj dalekoj zemlji je i životni standard (nešto) viši nego kod nas…

Nadam se da ću na kraju otkriti tajnu koju ova zemlja krije, ne u runama nego u zakonima i poštenom i odgovornom odnosu političara prema svom narodu. U toj dalekoj zemlji netaknute prirode i fjordova ljudi rade pošteno i za poštene, dobre plate. Ne brinu za svoju egzistenciju a odlaze iz zemlje samo ukoliko su avanturističkog duha a ne zato što od svog rada ne mogu da prežive. Norveška je i zemlja sa velikim državnim fondom koji potiče od nafte u kome čuva novac i pametno ga ulaže. Ah da, ni norveški fudbaleri više nisu konobari amateri koje smo ismejavali… Da ponovim još jednom tu magičnu reč, poštenje, reč koja se kod nas izgleda nekako zaturila.

Rune ili Runsko pismo su prastaro pismo germanskih naroda i jezika kojima su se služili. Korišćeno je pre usvajanja latiničnog pisma, odnosno pre primanja hrišćanstva. Prema predanju rune je nordijski bog Odin otkrio dok je visio proboden kopljem na svetom drvu jasenu, prinešen na žrtvu samom sebi. Da bi spoznao magično značenje runa Odin je žrtvovao jedno oko.

ZEMLJA LEDA, VATRE… I REDA

MEĐ’ NARODOM

… ILI KO JE POMENUO SPONTANOST

Rešio sam da odem na obeležavanje dvadesetogodišnjice početka NATO bombardovanja Srbije. Rešio… i pokajao se. Zašto? Zato što je neko probao da svojim izjavama nadjača bombe i njihove žrtve. Zato što neko misli da može da iskoristi svoj položaj da bi dnevnopolitičkim temama pokupio koji poen više na skupu na kome za to nije ni mesto ni vreme.

Patrijarh, prijatelj iz Republike Srpske i sam predsednik Republike Srbije iskoristili su priliku da pomenu „zle“ demonstrante i šetače skupova #1od5miliona koji se održavaju širom Srbije. Iskoristili su ljude koji su se u velikom broju okupili zbog žrtava i zbog same Srbije. Ne zbog njih!

Zar i ovakvi skupovi moraju da budu „spontani“? Zar se i na ovakve skupove moraju upisivati i slikati ljudi koji su došli? Zar se i na ovakve skupove moraju dovoziti ljudi autobusima? Ljudi koji su bili toliko zbunjeni da ne znaju gde su i kako se „izlazi“ sa trga? Ljudi koji osećaju, verovatno duboko u sebi, nelagodu prisile i moranja da se bude tu. Moranja, zbog nade da će možda tako doći do posla ili da će ga zadržati ako već negde rade za bedni minimalac.

Tužno je kada čovek vidi da oko sebe ne oseća spontanost. Kada vidi beznađe i izgubljene poglede. Tužno!

MEĐ’ NARODOM

SLUČAJ JUTKA

… ILI DOK KUJA NE MRDNE REPOM

Na slučaju „Jutka“ ponovo se sukobila građanska Srbija i Srbija koja živi u nekom svom svetu gde je crno u stvari belo ili gde je noć dan, već kako im vođa ili neki njegov (pre)savesni satrap kaže. Jedan deo javnosti je stao na stranu žrtve koja je od strane pomenutog gospodina dobijala lascivne poruke na (polu)pismen način putem SMS-ova a druga na stranu nesuđenog ljubavnika, optužujući žrtvu da je zloupotrebila njegov telefon i sama sebi slala poruke ili da ga je na to navela svojim izgledom i ponašanjem. A on… pa šta će – živ čovek.

U oba slučaja glavnu ulogu su preuzele žene, jedne na #metoo način a druge… pa na način koji je veoma teško racionalno objasniti. Organizovali su ih direktori javnih preduzeća Verone, pardon Brusa, da izađu ispred zgrade opštine i kliču u znak podrške predsedniku ovog sin cityja Srbije. Jedna od tih žena koje su se solidarisale sa „patnjom“ predsednika opštine čak je javno parafrazirala ceo slučaj onom narodnom: „Dok kuja ne mrdne repom, pas ne laje.“

Svaki dalji komentar u ovoj Srbiji međ’ šljivama je stvarno suvišan.

SLUČAJ JUTKA

MENTALNI EMIGRANT

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…

MENTALNI EMIGRANT

VEK POBEDNIKA I VEK PORAŽENIH

Prošlo je punih 100 godina od završetka Velikog rata i potpisivanja mirovnog sporazuma između pobednika i poraženih. Prvi svetski rat je doneo sa sobom ogromna stradanja u svakom smislu, vojnom i civilnom. Ujedno, posledice ovog rata predstavljale su svojevrstan preludijum još većim stradanjima i užasima koje će doneti Drugi svetski rat.

Pomirenje ali nikako zaborav, mogla bi da glasi krilatica koja poziva na kompromis i etabliranje mira. Jer svaka godina provedena u miru je godina koja vodi ka sveopštem napretku ljudske civilizacije. Srbija je u oba rata bila na strani pobednika. Ona je oba puta dala nemerljiv doprinos slamanju snage neprijatelja i njegovom porazu. Žrtve koje smo podneli, ljudske i materijalne, opominju ali i stvaraju osećaj ponosa da smo bili na pravoj strani. Zbog toga je i osećaj gorčine veći što smo se na centralnoj proslavi ovog velikog jubileja, kakav je nesumljivo vek od završetka Velikog rata, našli u nekom prikrajku. Na mestu odakle se mora podignuti ruka i pustiti glas, da bi te neko veliki zapazio. A mi smo bili veliki u tom Velikom ratu. Mala zemlja seljaka koji su svojom hrabrošću, izdržljivośću i vojnim umećem zadivili svet. Na proslavi su, međutim, mnogi poraženi bili na klupama gde treba da sede pobednici. To boli ali i svedoči o onima koji zaboravljaju i prekrajaju istoriju. Poraženi su sa nelagodom sedeli u tim klupama, sa saznanjem da im ta mesta ne pripadaju, poput đaka koji jedva čekaju da zvoni i da ih niko ništa ne pita dok čas istorije traje.

Saznanje i sećanje da smo bili veliki kada je lakše bilo biti mali je dovoljno. Istinu i poštenje nam ne mogu oduzeti!

VEK POBEDNIKA I VEK PORAŽENIH

ZOMBIRANA SRBIJA

Još jedan Halloween se ničim izazvan uvukao u naše živote.

Ovaj „praznik“ Zapadne hemisfere proslavlja se 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih koji je posvećen mrtvima. Halloween (Noć veštica) vodi poreklo iz starog keltskog festivala kojim se proslavljao kraj poljoprivrednih radova. Za ovaj u osnovi paganski festival se priređivao i maskembal koji je simbolično predstavljao pomirenje sveta živih i sveta mrtvih. Ime Halloween je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih.

Toliko o istoriji ali šta je u stvari Noć veštica? Pa ukratko… odlična prilika za dodatnu zaradu tržnim centrima i ostalim hramovima konzumerizma. Zbog toga je sasvim pogrešno od pravoslavnog hrišćanskog praznika posvećenom Svetom Luki praviti paradigmu Noći veštica jer tu ne postoji nikakva korelacija. Možda je pre treba potražiti u našim Pokladama koje takođe imaju paganske korene ali u Istočnoj hemisferi, odnosno među slovenskim narodima. One su posvećen starom kultu Sunca i slavljenju dolaska proleća koje simbolizuje buđenje prirode. Za Poklade se, kao i za Halloween, vezuju proslave pod maskama ali i dani neobuzdanog uživanja što se često prećutkuje kada se o njima govori. Poklade (ili preciznije Bele poklade) su dakle ništa drugo do paktiranje sa paganskom prošlošću pravoslavnog sveta kako bi se pučanstvo pripremilo za veliki uskršnji post koji sledi iza njih. U Rusiji se Poklade obeležavaju pod nazivom Maslenica, a duboko su ukorenjene i u narodne običaje seoskog stanovništva u Bugarskoj i Srbiji.

Da li možete da zamislite spodobu u krznenom kožuhu, opancima na nogama, sa rogovima papkara na glavi i drvenim štapom u ruci? Ne, zato se Poklade i ne obeležavaju u tržnim centrima. Ostaje nam, dakle, da se prepustimo vešticama, kosturima i zombijima koji će nas pozivati da kupimo još jedan komad garderobe koji nam ne treba!

Srbi su u ostalim već dovoljno zombirani od riality programa i ružičastih vesti o neverovatnim uspesima i boljem životu koji nas čeka za dve godine, da više ne razlikuju Noć veštica od bilo kog drugog dana…

ZOMBIRANA SRBIJA

SINE CERA

Bez voska (lat. sine cera). Ovo je oznaka koja se koristila na tezgama pijaca u poznom dobu Rimske imperije ili republike, kako više volite. Naime, skulptori, inače vrlo traženih statua u to doba, na ovaj način su isticali kvalitet svojih proizvoda i njihovu superiornost u odnosu na dela onih majstora koji su svoje statue premazivali voskom kako bi sakrili nesavršenosti na njihovoj površini, pukotine i neravnine. Ovako su kupci, naravno oni koji su hteli, mogli razlikovati kvalitet od kvantiteta, pravu umetnost od dela čija je lepota nestajala sa prvim sunčanim zracima.

Kako danas prepoznati kvalitet? Kako iz mora informacija i događaja izdvojiti one koje donose suštinu i nove spoznajne elemente? Odgovor moramo potražiti u nama samima. U našoj sposobnosti da razlikujemo bitno od nebitnog, istinski lepo od premaza koji imitira lepotu. U suprotnom postajemo deo zombirane konzumerističke mase koja više ne razlikuje dobro od lošeg, lepo od ružnog ili reč od „reči“…

Postavite sebi imperativ da budete svoji, posebni, oni na koji se drugi ugledaju i koji svojim stavovima čine svet boljim mestom za život!

[napomena: uvod je inspirisan člankom „Ličnost ili figura?“, autora Momira Isenija objavljenim u listu Esquire SEP2018]

SINE CERA

SUPERHEROJ MAKAZORUKI I ARMIJA SENDVIČARA

… ILI ISTINA JE NEGDE IZMEĐU

Otvorena je još jedna strana fabrika u (nekom) našem gradu. Ponovo su radile makaze koje su isekle crvenu vrpcu, i bilo je autobusa koji su dovezli građane na još jedno „spontano“ okupljanje. Direktori javnih preduzeća, predsednici, njihovi zamenici i zamenici zamenika iz opštinskih tela i mesnih zajednica dobili su od strane neke, izgleda nevidljive sile poziv koji se ne odbija. Svi oni znaju da je većina njih tu gde jeste ne božjom voljom ili ne daj bože svojom zaslugom, već voljom partije. Govorancije, oduševljeno klicanje mase u pauzama žvakanja sendviča i… najzad je pokrenuta proizvodnja u dotičnoj fabrici iako ona već radi koji mesec. To je inače bolja solucija od višestrukog otvaranja iste fabrike na svakih nekoliko meseci.

Superheroj Makazoruki je kao i uvek bio glavni, i jedini. Ispred sebe je video masu koja mu kliče i odabrava njegove ideje i podatke koje sipa „iz rukava“. On ne zna ili se pravi da ne zna da masa nije okupljena baš „spontano“ i da im se tu i tamo dele sendviči da bi „radosnije“ došli na zakazani skup.

Kulise za tragikomičnu komediju koje podsećaju na 1933. negde u Nemačkoj kada su ljudi ili bili članovi partije ili ih nije bilo su nakon završetka govora i pitanja odabranih novinara ubrzo sklonjene. Domaćini, predstavnici strane kompanije koji su se smeškali lokalnim običajima i lokalnim poglavicama, kao i nekom čudnom razdraganom narodu koji voli sendviče ali ne i dostojanstvo, tapšali su jedni druge po ramenima jer valjalo je sve ovo izdržati. Boginja fortune im se osmehnula jer protokol nije uključivao osveštavanje moćnih mašina. Možda bi u tom slučaju deux ex machina negde odlutao i potražio sreću na nekom manje smešnom mestu. Superheroj Makazoruki je morao dalje jer on je superheroj. Na svojim nejakim plećima drži sudbinu zemlje kojom upravlja. On leže u pet ujutru a ustaje u četiri. On ne jede šnicle i noću luta svetskim prestonicama u potrazi za dobrim knjigama o tome kako vladati. Svi su se razišli brže nego što im je trebalo da dođu. Dobili su instrukcije gde je otvaranje sledeće fabrike ili semafora, šta već prvo dođe na red.

Zašto sam počeo tekst frazom da je istina negde između? Zato što je neosporno da naš superheroj ima nadljudsku energiju, da leti tamo-amo, tuda-svuda i stupa tamo gde drugi ne bi ni kročili. Možda i zato što u ovoj čudnoj zemlji nema drugih superheroja ili ih je nekad i bilo ali su njihove moći bile lažne a um iskvaren do te mere da su vremenom postali antiheroji.

Šta reći za kraj. U zemlji iz ove priče i Nušić bi verovatno bio učlanjen u vladajuću partiju. Onako, za svaki slučaj…

SUPERHEROJ MAKAZORUKI I ARMIJA SENDVIČARA

FUDBAL

… ILI ŠTA SE DOGAĐA KADA PRORADI SARKAZAM

TABELA: Da se prvo ogradim. Ovo što ću napisati je lažna vest! No, pružite joj šansu… možda se i obistini?! Elem, na prošloj sednici vlade Srbije, pod tačkom razno, dogovoren je konačan izgled tabele Superlige Srbije za tekuću sezonu koja je tek počela. Konačan redosled na tabeli fudbalskog šampionata određen je nakon podrobnih analiza stanja sporta u zemlji, finansijskih izveštaja i procene stanja budžeta. Analiziran je i onaj čuveni BDP (ili kako predsednik voli da kaže GDP per capita). Odlučeno je sledeće: šampion će biti Crvena Zvezda (zbog najmasovnijeg dela glasačkog tela koji ovaj klub pokriva), vicešampion Radnički Niš (zbog ravnomerne zastupljenosti svih regiona i sprečavanja odliva visokostručnih kadrova iz ovog dela zemlje u budućem periodu), dok bi treće mesto zauzeo Partizan (ne zna se zbog čega jer nije objavljeno u zvaničnom kominikeu vlade, mada se nagađa da se predsednik kluba zamerio nekom od vođa navijača koji je vrlo uticajan). Raspored ostalih klubova na tabeli biće određen žrebom, izjavio je resorni ministar. U skladu sa ovom odlukom vlade, biće u narednom periodu pozvani i sponzori (čitaj javna preduzeća) da daju milionske iznose kako bi se pokrili troškovi rukovodstava i igrača u našim najboljim fudbalskim klubovima. Gledaoci, njih nekoliko stotina, koji su kupili pretplatne ulaznice u nadi da će se ove godine ipak gledati fudbal biće pravično obeštećeni. Vlada će formirati posebnu radnu grupu eksperata koji će odgovornim ulaganjem novca poreskih obveznika na utakmice treće škotske lige u kladionicama lanca koji pobedi na tenderu, doći do neophodnih sredstava za navedenu namenu. Srećno nam bilo! Živeli!

SVETSKO PRVENSTVO: Ne mogu da izdržim a da se ne osvrnem i na svetsko prvenstvo u fudbalu koje je ove godine održano u Rusiji. Šta reći… mesec dana sam proveo u fotelji gledajući smorene igrače sa bezizražajnim licima na kojima nije bilo ni traga od bilo kakvih emocija. Ceo događaj mi je ličilo na putujući cirkus Monti Pajtona. Većina utakmica je imala formu pijačnog dana gde se svako za sebe trudi da postigne što bolju cenu za svoje noge i udomi se u nekom velikom klubu ukoliko već nije. Nezaobilazna intoniranja nacionalnih himni na početku svakog meča bila su tragikomična jer je većina igrača pojedinih reprezentacija ćutala pošto verovatno i nisu znali za koju reprezentaciju trenutno igraju. Neki smešni likovi iz Helvecije su čak mislili da igraju za svoj rodni kraj ili šta već. Organizatori su sa druge strane verovatno bili neprestano u strahu da se nešto nepredviđeno ne desi tokom trajanja utakmica, poput kiše, drona ili čega već da se car ne bi naljutio. To im se po završetku finalne utakmice sručilo na glavu – ali bukvalno!

FUDBAL

UTAKMICA

ICEPISMO JUNAJTED – KEC U NIŠU! 

Radnički iz Niša je posle 35 godina ponovo nastupio na evropskoj sceni. Pobeđen je tim sa Malte, pomalo kriptičnog naziva Gzira United FC. Ovaj simpatičan klub iz malog gradića u centralnom delu ovog ostrva u Sredozemnom moru je danima pre meča koji je simbolično odigran na veliki hrišćanski praznik Petrovdan, izazivao pažnju građana Niša koji su neumorno istraživali istorijsku pozadinu ovog nepoznatog protivnika.

Stadion na Čairu je bio pun, osim severne tribine koja je tradicionalno namenjena navijačima gostujućeg tima (video sam dvojcu). Atmosfera fenomenalna takođe. Naši momci su odigrali odlično, hrabro i napadački. Rezultat toga je pobeda od čak 4:0!

Gledanje fudbala uživo je uvek doživljaj sam po sebi. Slušanje komentara gledalaca je neprocenljivo iskustvo a zabava je (gotovo) uvek zagarantovana. Preneću vam samo neke najzanimljivije „opaske“ sa ove utakmice…

Kako je Malta (izgleda) potpuno nepoznata nekim našim sugrađanima jedan gledalac je naglas razmišljao o tome gde se uopšte nalazi ta Malta kao i kakvo je vreme tamo. Procenio je da tamo sigurno stalno pada kiša a možda ponekad izađe i sunce 🙂 Kada su u pitanju igrači ovog „čudnog“ tima, taj „stručnjak“ je pretpostavio da oni najverovatnije prepodne rade u nekakvim malteškim rudnicima a da popodne igraju fudbal za ovu Gziru 🙂

U niškom timu trenutno igra jedan simpatičan Japanac koga navijači posebno vole i cene zbog njegovog zalaganja na terenu. Elem, jedan prekršaj nad njim bio je posebno oštar pa je zbog toga među gledaocima izmamio povik: „Lele, ubiše nam Japanca!“

Maltežani su tokom utakmice bili vrlo smoreni. Valjda zato što kod njih stalno pada kiša i zato što naporno rade u tim njihovim rudnicima 🙂 Čak se na momente činilo da zadržavaju igru iako gube ubedljivim rezultatom. Jedan crnoputi momak iz njihovog tima, valjda su takvi svi Maltežani, ko bi ga znao, je pred kraj utakmice koristio svaki predah da legne na travu i odmori malo. Jedan gledalac se naglas upitao: „Ovaj li spije na svaki prekid?“

Za još jedan interesantan momenat na ovoj istorijskoj utakmici pobrinuo se novi trener niškog Radničkog – Nenad Lalatović. On je zaradio jedno od najčudnijih isključenja u istoriji fudbala. Ali baš šmekersko! Žonglirao je sa loptom koja je završila u autu i izazvao oduševljenje kod objektivne niške publike.

Sve u svemu, idemo dalje, valjda?! Pa da vidimo koj će je na red? Fenjerčiki na Čair,
kad zasvitnu, kraci će gi litnu…

UTAKMICA