„PREOBRNALI“ SMO SE…

Loše političare biraju dobri ljudi koji ne izlaze na izbore. Kako se približavaju parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji, poznati pod kodnim nazivom „И2016“, raste i tenzija među neposrednim učesnicima predizborne „utrke“ i „poznavaoca“ prilika odnosno političkih analitičara. Mi, ničim izazvani glasači, sve to posmatramo sa strane sa osmehom ispunjenim gorčinom. Koga izabrati, pitamo se, jer izbor stvarno šarolik. Ima tu i bivših i sadašnjih prodavaca magle, lopova, patriota, izdajnika, preletača… A ima i novih kandidata iz stranaka i pokreta koji su nastali od starih tako što su se odrekli svih svojih loših poteza, promenili boju odela i nabacili širi osmeh kako ih ne bismo slučajno prepoznali.

Naša politička scena se polako stabilizuje nakon više od 25 godina od uvođenja višestranačke scene i 15 od uvođenja „demokratije“. Postaje sve sličnija američkoj ili britanskoj gde se za svaki okrug decenijama zna za koga i kako glasa. Nemoguće, pomislićete… Šalu na stranu, pre nekoliko nedelja sam prisustvovao „konverzaciji“ vatrenih pristalica jedne od vladajućih stranaka. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje N. Sve se događa na otvaranju jedne strane fabrike. Mada, kada stavim prst na čelo, postavim sebi pitanje: Kako su svi nekako tempirali da završe izgradnju fabrika i puteva baš pred izbore. Čudno?! Elem, ove vatrene pristalice iskrcane su iz autobusa koji je stranka zakupila tajno da vođa ne sazna i ne pomisli slučajno da nije toliko voljen kako on misli. Kako sam načuo iz njihove priče bili su nekada glasači druge vladajuće stranke. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje P. Raspravljali su kome će pokloniti glas, mada su već bili u majcama i sa nakrivljenim stranačkim kačketima one prve vladajuće stranke sa početka ove besede. Zastavice i balone nisu imali. Kao ni transparete podrške na drvenim motkama sa podrškom vođi na jedinom pravom putu. Osetio sam da su se malo dvoumili. Ipak, tradicija kraja iz koga potiču je tradicija kraja iz koga potiču. Više od 25 glasanja za jednu stranku i sada preokret. Mora da stvarno napredujemo i hrlimo u bolju budućnost, a ja nikako da to primetim. „Preobrnali smo se!“, reče jedan od njih. „Valjda će i oni naši stari nešto da štpnu…“, reče drugi. Razgovor je tekao i tekao… U pozadini je govorio vođa. Korio je svog stranačkog kolegu koji je govorio neposredno pre njega, valjda predsednika opštine kojoj je država „podarila“ fabriku. Preterao je sa isticanjem podrške njemu i stranci kojoj pripada. A to nikako ne valja, kvari imidž…

„PREOBRNALI“ SMO SE…

PINKI JE VIDEO TITA

… ILI KAKO JE VOĐA PONEKAD LEPŠI U PRIRODI NEGO NA TV-U

Naslov knjige „Pinki je video Tita“ Jovana Popovića iz nekih davno prošlih vremena uvek mi nekako padne na pamet kada spazim ljude u svojoj okolini koji se predaju čarima obožavanja vođa i gospodara naše sudbine. Generacije i generacije stanovnika Srbije „obučavane“ su da sa strahopoštovanjem gledaju svoje vođe i da im svoju svest i nadanja predaju bez pitanja. Sada već legendarno obožavanje pok. predsednika Josipa Broza – Tita iz prošlog veka, zamenjeno je bezgraničnom verom u pok. predsednika Slobodana Miloševića koje nas je dovelo do ivice provalije a verovatno i korak dalje. Sada je nekako na red došao novi „reformator“ koji svojom harizmom, neprekidnim radom i kretanjem poput lovca u šahu pokušava da nas izvede iz krize. Međutim, sve to ide nekako traljavo sa poznatim dva koraka napred – jedan korak nazad sistemom. Negde se pomalo uštedi i zakrpi poneka rupa na ovom našem brodu sudbine a onda se otkrije neka nova u koju voda ulazi već odavno… Ako se tome dodaju ostale nespretne i pomalo smešne figure koje čine njegov šahovski tim situacija postaje još jasnija. Ranijih 99% podrške kojima se izražavala odanost vođama sada je zamenjena sa malo „realnijim“ procentom od 51. Taman dovoljno da se u demokratiji izbrišu oponenti.

Dok sam ovo pisao prisetio sam se mog susreta sa jednim predsednikom. Bio je to Danijel Ortega (šp. José Daniel Ortega Saavedra), legendarni sandinistički predsednik i vođa Nikaragve. Davne 1988. godine na stazama kamenitog Akropolja u Atini bio sam na samo par metara od njega i njegovih telohranitelja. Oduševljen zbog činjenice da sam ga prepoznao, izazvao sam čuđenje ostalih turista koji su tumarali levo – desno u svom otkrivanju čari nekih prošlih helinističkih vremena. Možda sam tada bio u svojoj levičarskoj fazi, koja se dešava u pauzama konzervatizma i liberalizma u mojoj glavi još od ranog detinjstva… Zbog svega toga moram priznati da izgleda niko nije imun na predivne i prodorne poglede vođa koji miluju naša lica dok ih gledamo puni vere u bolju budućnost. Opasno je jedino ako to postane pravilo a ne izuzetak…

PINKI JE VIDEO TITA

KULT LIČNOSTI

… ILI KAKO SE OD PARTIJSKOG APARATČIKA POSTAJE BOŽANSTVO.

Neki ljudi su stvarno perfidni. Ne znam šta je gore – kada se Neko pravi da ne zna šta se oko njega dešava ili kada se njegovi podanici utrkuju ko će više podržati njegovu (bučnu) sujetu? Kako je samo malo vremena potrebno da neko ko u Srbiji oseti da ima moć počne da gradi svoj božanski status. Negde visoko na Olimpu živi najlepši i najpametniji vođa, daleko od stvarnosti i života. Vođa koji zna da igra košarku, šah i koji se razume pomalo u sve i svašta (bar sudeći prema kvizu „Potera“). Odmah se stvaraju (nevidljivi) protivnici kako bi se što brže stvorio kult ličnosti, ljudi koji finansiraju tu šačicu buntovnika koji su skrenuli sa pravog puta i mediji koji poltronski prate ove „aktivnosti“. Naravno, Wolfjugend je već tu. Tuda-svuda, među slučajnim prolaznicima ili tamo gde se ukaže potreba za tim. Kao u stara dobra vremena. Nije ih potrebno posebno prizivati. Svako ima svoj motiv, zar ne? Sramota je, ali istovremeno i žalosno, koliko ljudi nisko padaju u strahu za svoju egzistenciju. Poltronstvo se uvek javlja tamo gde manjka demokratije i transparentnosti. Tamo gde vlada siromaštvo i beznađe.

„Neću da budem član mafije…“ (Bora Đorđević)

Živeo vođa! Šta reći?! Postajemo partiokratska država umesto da je stvoreno meritokratsko društvo kako je obećavano. Mada, kada bolje razmislim – oduvek je Srbija i bila partiokratski monstrum, u jednopartijskom sistemu i u doba višepartizma. Nikada se neće promeniti taj začarani krug jer i najveći stručnjaci i najbolji ljudi kad-tad popuste i potpišu pristupnicu. Sve se, dakle, svodi na naci(o)kratski sistem upravljanja koje regrutuje nove i nove članove. Ko ostane izvan organizacije ne može da računa na bilo kakvu poziciju u njihovoj hijerarhiji. To se šapatom prenosi jer nije zvanično proklamovano, ali je postalo praktično aksiom, nešto što a priori važi.

Ein Volk, ein Reich, ein Führer.

KULT LIČNOSTI

ZLATNA ZORA GRČKE LEVICE

U Grčkoj su u nedelju, 25.01.2015. održani parlamentarni izbori. Ubedljivu pobedu odnela je ekstremno levičarska partija Siriza. Na izborima su ostale partije dobile daleko manje glasova birača od Sirize. Na drugom mestu je konzervativna Nova demokratija, slede ekstremno desničarska Zlatna zora, umereno levičarska partija Potami (Reka), Komunistička partija Grčke, socijalistički PASOK i Nezavisni Grci (ANEL)… Tako je raniji eksperiment i pokušaj da se (pogrešno) pokloni poverenje Zlatnoj zori u nadi da se nešto može promeniti u zemlji i zaustavi put u ponor, konvertovan u podršku levici koja promene može da iznese bez negativne hipoteke koja ide uz ekstremno desničarske partije.

Cipras „premijer bez kravate“, kako ga mediji u svetu već nazivaju, najavio je veliki zaokret u politici Grčke i odnosu sa međunarodnim poveriocima. Ovaj političar je otvoreno rekao pre izbora da planira da otkaže postojeći finansijski sporazum o štednji i uništenju, kako ga naziva. Grčki birači su, izgleda, tu poruku ozbiljno shvatili i poklonili mu ogromno poverenje. Očekivano ili ne, usprkos upozorenjima (iskrenih ili neiskrenih) ostalih partija da bi to moglo da dovede do ozbiljnih potresa i haosa u zemlji. Uspon njegove partije mogao bi da uzdrma Evropu i potrese globalna finansijska tržišta.

„Danas je grčki narod ispisao istoriju; nada je ispisala istoriju“, rekao je sinoć Cipras u govoru hiljadama pristalica na trgu u centru Atine.

Grčka okreće, prema prvim najavama, list i zaustavlja svoje ponižavanje pred diktatom međunarodnih finansijskih organizacija i EU. Narod je izabrao nadu i budućnost. Da li je stvarno tako – pokazaće vreme.

Izbori u Grčkoj bude nadu i drugim ekstremno levičarskim partijama u Evropi. Izgleda da je kapitalizam, generalno, prešao Rubikon i da je narod shvatio da postojeći sistemi i međunarodno finansijsko ustrojstvo donose samo nevolje, pad životnog standarda svima osim maloj, odabranoj grupi država koje povlače konce. Ljudi se sve više odlučuju da prestanu da budu zatočenici svojih neoliberalno-kapitalističkih vlada koje bespogovorno slušaju diktate, prinuđene da pognute glave hodaju kroz maglu zbog svoje nesposobnosti da samostalno definišu zdravo životno i poslovno-finansijsko okruženje. Zaboravljajući, pritom, da njihovi glavni poverioci nisu međunarodne finansijske institucije kod kojih se bez ikakvog skrupula danonoćno zadužuju, već narod koji ih je izabrao zbog njihovih predizbornih (lažnih) obećanja.

Mi smo u Srbiji, nažalost, potrošili sve zalihe nadanja i poverenja. Na horizontu se ne vidi nijedan društveni pokret koji bi, poput Sirize, mogao da kaže DOSTA! Tonemo u moru nemoći, usprkos zvaničnim saopštenjima da smo i dalje na suncem okupanoj plaži.

ZLATNA ZORA GRČKE LEVICE

HOD NA PRSTIMA

Situacija u Srbiji postaje već izuzetno ozbiljna i po merilima najvećih pesimista i optimista, sve jedno. Intelektualci su izabrali da se brane zavetom ćutanja i da se povuču pred naletom primitivizma i improvizacije. Ljudi žive u šarenim obećanjima aktuelne vlasti – u Srbiji se to naziva nadom, a u ostatku sveta manipulacijom ljudskom svešću.

Dok se na jednoj strani (kao) štedi na drugoj se bukvalno rasipa. Država nikako ne uspeva da smanji svoje troškove poslovanja a traži od naroda da „štampa dvostrano“ kako se ne bi trošilo previše papira. Degradacijom zaposlenih u zdravstvu i u prosveti, smanjivanjem „plata“, sadašnja kriza će se preneti i na više sledećih generacija. Deca će shvatiti gde se nalaze, a ona definitivno brže shvataju od odraslih, i spakovati kofere! Za razliku od odraslih deca više ne veruju u bajke. Da li će neko staviti prst na čelo zbog toga. Ne verujem. Nema ko! Oni koji su zaduženi za to ili nemaju čelo ili su postali suviše nadmeni pa su im prsti zauzeti drugim stvarima.

Zato naše ćutanje kao opredeljenje i hod na prstima treba što pre zaboraviti i nastojati da se probudi svest… Severna Koreja i nije više tako daleko.

PS Ko još nije shvatio iz ove priče da mora da nauči engleski, nemački ili norveški neka što pre shvati. Bajka o ulasku u EU će i 2020. počinjati istim rečima kao što počinje i danas: „Za 5 godina…“

HOD NA PRSTIMA