RASPUST BRZO PROĐE

ŠOKANTNO: RASPUŠTENICA OTKRILA DA ŽIVOT POSLE BRAKA NIJE ONAKAV KAKVOM SE NADALA

Kao i svaki raspust, i onaj „raspuštenički“ brzo prođe. Ludilo, izlasci, kokteli, slike i storiji na Instagramu, ubrzo ustupaju mesto svim onim obavezama koje su postojale i u braku. Međutim, kako žene sa zakašnjenjem shvate, tada je bilo moguće podeliti ih sa nekim. Neke tek u toku „raspusta“ otkriju bolnu istinu da se njihove prijateljice iz provoda uvek vraćaju svojim porodicama i da sve ređe mogu da im prave društvo u „ludim“ izlascima.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA POKAZALI: NI BRAZILSKA DEPILACIJA NE POMAŽE

Da, čak ni ona nekad ne daje one rezultate kakvim ste se nadale. To je, nažalost, gorka istina. Obično imaju kratkotrajni wow efekat kod novih partnera ali se onda i oni okrenu mlađim izazovima.

INSAJDERI OTKRIVAJU: DA LI ŽENE POSLE RAZVODA DOBIJAJU OČEKIVANU PAŽNJU OD LOVACA NA RASPUŠTENICE… I ZAŠTO NE?!

Žene se na razvod najčešće odlučuju kada naprasno u kasnim tridesetim ili četrdesetim otkriju neverovatnu „istinu“ da ponovo mogu izgledati kao devojke u dvadesetim a da tu transformaciju njihovi muževi ne mogu da isprate na adekvatan način. Sve manje jedu, vežbaju, koriste društvene mreže da bi prikazale kako žive u totalnom hajpu dok filterima brišu i najmanju boru iako time slika postaje krajnje mutna. Takvo ponašanje i digitalni otisak počinje da privlači poznate gradske lovce na trofeje koji izgleda imaju neki sofisticirani AI kojim otkrivaju žene kojima njihovi (sada već bivši) muževi nisu „poklanjali dovoljno pažnje“. Oni to znaju, tako da po oprobanom algoritmu tu nedostajaću pažnju počinju da ispunjavaju prvo komentarima na njihove objave, a potom i DM porukama sa lascivnim izjavama o njihovom izgledu. Naravno, „pažnja“ traje dok ih ne odvuču u krevet ali ko još vodi računa o takvim nevažnim detaljima…

POTRESNA ISPOVEST JEDNE ŽENE KOJA JE ŽELELA DA OSTANE ANONIMNA: NA INSTAGRAMU I FACEBOOKU ME PROGANJAJU TIPOVI KOJIMA SAM POSLALA SAMO JEDNO-JEDINO SRCE I SMAJLI… ZAHTEVAJU I MEDVEDIĆE KOJI SE LJUBE!

„Da, sve je počelo krajnje neočekivano. Na moje slike sa izlazaka sa prijateljicama ili one sa porodičnih letovanja na kojima sam se slikala sama na plaži, počeli su da stižu pozitivni komentari od kolega koji me do tada nisu ni primećivali i još nekih tipova koje sam ranije prihvatila za prijatelje jer dobro izgledaju. Onda su počele porukice kako sam slatka i fenomenalno izgledam. Bila sam neizmerno srećna jer mi moj muž to nikada nije rekao. Uzvratila sam im srcima i smajlićima. A onda su počeli da traže sve više i više. Znate, moje privatne slike i slično… Jednostavno nisu znali da stanu! Mom mužu nikad nisam poslala medvedića tako da on to ne bi ni razumeo. Da li da mu ipak kažem?“

NEVEROVATNI DETALJI ISPLIVALI NA POVRŠINU: ŽENA KOJA JE GODINAMA BILA UMORNA U BRAKU, IMALA STALNE GLAVOBOLJE PRED SPAVANJE I NEREDOVAN CIKLUS KOJI SE JAVLJAO I DO ČETIRI PUTA MESEČNO, POSLE RAZVODA NE OSEĆA NIJEDAN OD TIH SIMPTOMA!!!

Verovali ili ne, kod naše sagovornice koja je protiv svoje volje bila u braku punih dvadeset godina i bila primorana da spava sa mužem, svi simptomi koje je do tada imala nestali su kao rukom odneseni čim se razvela. Ona nam dalje otkriva da se potpuno oslobodila svakodnevnog umora i glavobolja koje su počinjale sa prvim sumrakom. Zvuči neverovatno, ali od kada se iz zadovoljstva viđa sa novim partnerima nema ni neredovnog ciklusa koji se ponavljao čak i do četiri puta svakog meseca dok je bila u braku! Priznaje, međutim, da je taj medicinski fenomen u poslednje vreme bio čudan i njenom mužu i da je puno guglao na tu temu.

BONUS VIC:

Dolazi muž kući i kaže ženi: „Kupio sam ti kafetin.“

Ona mu sa čuđenjem odgovara: „Šta će mi, ne boli me glava?“

„Tu sam te čekao… Skidaj se!“

DA LI MOŽETE DA POVERUJETE: U DOBA KORONE SPAVALA SA NEPOZNATIM MUŠKARCEM KOGA JE UPOZNALA PREKO APLIKACIJE SAMO DAN PRE TOGA, A SA MUŽEM SE „PAZILA“ PET MESECI! ČAK SU SE I LJUBILI TOKOM TOG INKRIMINIŠUĆEG ČINA?! ŠTA NA SVE TO KAŽE STRUKA?

Struka ovih dana sa punom pažnjom prati slučaj gospođe N.N. (ime poznato redakciji). Naime, ona je jednom objavom na Twitteru digla na noge čitavu zajednicu zdravstvenih radnika različitih specijalnosti. Napisala je, citiramo: „Upoznala sam ga preko aplikacije Twoo. Otkrila sam da imamo puno zajedničkih tema dok smo razmenili te dve poruke i dogovorili se da se nađemo ispred hotela u centru, sledećeg dana u 17:30.“ U sledećoj objavi, narednog dana, kaže: „Bilo je fenomenalno. Mislim na ono što se dogodilo danas a što sam vam najavila juče 🙂 Sada se, međutim, plašim da možda nismo držali dovoljnu distancu. Čak smo se i strastveno ljubili. Sve to sam kući uspešno izbegavala proteklih pet meseci u dogovoru sa mužem. Tako se dobro slažem sa njim!“

Struka je u najčitanijem tabloidu na ovim prostorima već u subotu dala svoj konačan sud. Uvaženi doktor Konus je na sve to rekao da će pomno pratiti situaciju u naredne dve nedelje koje su ključne i da veruje da je pomenuti par ipak koristio preporučenu pozu kašike. Doktorka Sarija je bila još određenija, rekavši da vam je to kao odlazak u prodavnicu. Uđeš, izađeš i gotovo! Ni doktor Nonšalantus nije mogao da izdrži, iako već dve poslednje nedelje koje su bile veoma važne u borbi protiv nevidljivog neprijatelja nije bio u kriznom štabu. On je u talk show emisiji na jednoj od televizija sa nadnacionalnom frekvencom izjavio da je u celoj priči najbitnije što pomenuta žena na Twitteru koristi pseudonim tako da muž neće ništa posumnjati. Smatra, međutim, da će mu možda biti čudno zašto sedi u dvonedeljnoj izolaciji iako se pazio i nije ništa (loše) uradio čitavih pet meseci.

RASPUST BRZO PROĐE

BAZEN

Ove godine zbog virusa ne možemo na more. Kako će biti narednih godina tek ćemo videti. Zbog toga smo se okrenuli upoznavanju Srbije i lokalnih bazena. Ne možete ni da zamislite koliko se karakterno različitih likova može naći tamo. Mogao bi se napisati čitav roman ili bar pozorišni komad.

Radnja počinje u 11 ujutru i to na samom ulazu. Tu se pojavljuje malo stariji tip koji sa hiljadu puta opranim (verovatno ne Perwollom) i izbledelim šeširom na glavi, u plavom Yassa-like šorcu iz ‘78 i kesicom sa stvarima u ruci, uz guranje dolazi do svog “poznanika” iz osoblja bazena i uz zdravo-zdravo ulazi bez kupljene karte. Moćno za jednu sporednu ulogu. Kako se na početku prazna scena počinje puniti likovima, radnja već poprima svoju formu. Jedan izvajani dedica, verovatno još seksualno aktivan sa svojih sedamdesetak godina, namešta kapu za plivanje i naočare te poput delfina uleće u vodu. Dok uvlačim stomak ležeći opružen poput nasukanog morža na ležaljci i razmišljam sa gorčinom u ustima o onom “seksualno aktivan”, dedica već počinje da prelazi dužinu po dužinu bazena. Prestajem da brojim na 18. Mislim da sam ga viđao u gradu kako neverovatno spretno vozi rolere i pravi piruete. Ne želim više ni da razmišljam o njemu! Ulazim i ja u vodu. Naravno preko onih stuba za luzere koji ne znaju da skoče u bazen ili im zbog toga kroz glavu prolazi sto scenarija, od srčanog udara pa nadalje. Glumim da mi hladna voda ne može ništa jer me upitno posmatra jedna gospođica u crnom kupaćem kostimu, koja je očito došla sama na bazen da bi “nabacila” boju za večernje izlaske. Nisam ispunio očekivanja, pa skreće pogled u stranu dok ispija svoj prvi jutarnji koktel. Brzinom munje se udaljujem od tog mesta zločina, naravno uz ivicu bazena jer u rezervi uvek imam snage za samo nekih tridesetak zamaha što je valjda ekvivalent za petnaestak dužnih metara u neslanoj vodi. Kada sam iscrpeo rezervu prelazim sa kraula na leđni stil kako bi dokazao da sam tako u mogućnosti. Ubrzo se iznemogao hvatam za ivicu bazena i kratko dišem. Osvrćem se levo-desno da proverim da neko nije pomislio da imam “onaj” virus. Naravno, niko ne obraća pažnju na mene. Osim možda nekih mlađih devojaka kojima sam izgleda uleteo u kadar tokom snimanja za Insta story. Radi se očito o onoj sceni “izranjanja” kada se voda preliva preko grudi i završnim kadrom na zadnjem delu tela sa tanga-badeancugom. Izvinjavam se dok me već popreko gledaju i premeštaju set metar-dva dalje. Šta da se radi, u svakom filmu se pojavi tako neki tip koji upadne u scenu bez valjanog razloga. Nastavljam sa plivanjem. Oko sebe počinjem da osećam komešanje vode kao u sceni iz Jaws 2. U meni raste napetost zbog nepoznatog. Bojažljivo okrećem glavu i onda nam se pogledi ukrštaju. Srećom, nije ajkula već očito profesionalni vaterpolista sudeći po rasponu ruku i količini vode/ljudi koje u bazenu razbacuje levo-desno kao da je sam na ovom svetu. Spretnim manevrom izbegavanja sklanjam mu se sa puta. OMG, pomislim u sebi (ne, nije ono Oh my god, već pre Oh meine Güte).

Pošto sam odradio svojih 20 minuta treninga, izlazim iz vode. Nameštam se na ležaljku. Sunce već počinje da prži. Izgleda da nisam dobro proračunao odnos kretanja sunca i senke koju daje improvizovana nadstrešnica iznad mene. Izgoreću ki licna što se kaže, al’ platio sam kartu pa nema povlačenja. Oko mene već počinje da se stvara gužva. Naročito na veštačkoj travi ispred mene, gde se već skupljaju društvanca (uglavom ženska) koja opušteno dolaze oko dva kada je najveća žega. Njima vrelina ne smeta. U glavi zamišljam Norvežanke sa Skijatosa, o kojima mi je kum pričao, koje se satima prže na plaži. Posle dvadesetak minuta do jednog od tih društvanca dolazi tip sa pločicama, Ray Ban naočarama i mobilnim u ruci. Gledam ga i maštam o tome da jednom negde odem bez punog ranca u kome su i voda, i keksovi, i rezervni šorc… i valjda samo fali oprema za protiv-nuklearni napad. Ženskinje odmah prekidaju svu priču i počinju da ga gledaju kao da je pred njima Apolon lično. On glasno pozdravlja sve i nonšalatno u stilu “ljubi brt” posebno celiva svoju ortakinju dok ostalima udara samo čežnju. Pomažu mu da se smesti dok netremice gledaju u njega. On već ima priču kojom podiže njihovu pažnju u stilu pravog šlager pevača. Sedim i učim sve poteze, možda će mi nekad zatrebati. Kakvo je vreme došlo, nikad se ne zna. Čuo sam iz neproverenih izvora da supruge u poznim četrdesetim masovno postaju “devojčice” i odlaze od predvidljivih muževa u potrazi za avanturom svog života. Sve zbog onih smajlića i medvedića, kontam.

Vreme je za novu turu plivanja. Odrađujem je uvek u onom delu bazena u kome mogu krišom da posmatram da li se neko neovlašćeno približava mojoj ležaljci. Trauma iz detinjstva, što bi rekli psiholozi a bogami i psihijatri. Na klupama kod spasioca već su devojke koje skupljaju poene kod njega sunčanjem bez gornjeg dela kostima. Ja sam moju studentsku praksu odradio u Pošti, mislim, dok ih posmatram. To se zove pogrešan izbor zanimanja. Valjda. Jedna malo starija ali “držeća” plavokosa gospođa koja već pola sata razgovara telefonom, sada, posle šetnje oko čitavog bazena u stilu “viž-te-me” sa tim telefonom uskače i u vodu, i posle kratkotrajnog prekida nastavlja gde je stala. Svašta na ovom svetu ima, promišljam, dok u glavi prebiram da li se radi o IPX6, IPX7 ili čak IPX8 zaštiti te naprave koju nosi. Gledam na sat. Već je skoro pola četiri. Izlazim iz vode. Da, preko onih stuba. Walk of shame, šta da radim.

Vreme je za proveru ovosezonskih cena hrane i pića na bazenu. Moram da se snabdem pravim informacijama za sledeći dolazak na bazen!

BAZEN

FARAON

Veliki faraon (pleonazam) Aheperure Amenhotep (Amenhotep II), sin Tutmozisa III, bio je sedmi po redu vladar osamnaeste dinastije u Starom Egiptu – Kemetu. Vladao je u periodu od 1426. do 1400 godine pre nove ere (izvor: enciklopedija Britannica), dakle, u periodu tako zvane Nove države (kraljevstva/carstva). Njegov otac-ratnik ga naučio veštinama ratovanja a tokom života je bio poznat po izuzetnoj fizičkoj snazi i snažnoj želji za sportskim nadmetanjima svih vrsta. Sem nekoliko vojnih kampanja na istok nije pokazivao težnju da prevaziđe oca u njegovim pohodima koji su znatno proširili granice države, već je više težio održavanju harmonične ravnoteže i stabilnosti u vaseljeni uz ugađanje brojnim ćudljivim egipatskim bogovima – maat. Za svoje najbliže saradnike odabrao je drugove iz detinjstva, Amenemopeta za državnog upravitelja i Kenamona za ekonoma i lepezonošu. Amenhotep je bio graditelj iznad svega, što se od njega i očekivalo kao vladara. Dovršio je mnoge građevine koje je započeo njegov otac a sagradio je ili proširio i niz svetilišta u Gornjem Egiptu i Nubiji. Kompleksu centralnog svetilišta Karnak (Ipet-isut) u blizini današnjeg grada Luksora (poznatog kao Teba prema grčkim izvorima, nekadašnjoj prestonici i važnom religijskom centru Gornjeg Egipta), posvećenog vrhovnom bogu Amon-Ra (spoj univerzalnog boga Sunca Ra i boga Sunca iz Tebe Amon) kao i drugim božanstvima je takođe pridavana velika važnost za vreme njegove vladavine. Hram Karnak i hram Luksor su kasnije povezani obrednom stazom (avenijom sfingi), te pristaništem na Nilu odakle su kretale procesije. Veliki vladar Amenhotep II je sahranjen je u Dolini kraljeva u Tebi.

Vladar Amenhotep II je nosio za života brojne titule: snažni bik, oštrorogi, moćni velelepnošću, car Gornjeg i Donjeg Egipta, gospodar dveju zemalja, Horus od zlata, Raov sin, gospodar dijadema, jakoruki, Raovo obličje, Amonov sin i gospodar svih stranih zemalja.

Ovaj običaj davanja titula vladaru prema njegovim osobinama, zaslugama i poduhvatima zadržao se do današnjih dana u onim državama koje sebe oznažavaju kao kraljevine ili carevine (parlamentarne ili ne). Neke titule su najverovatnije sami sebi dodeljivali vladari, međutim, smatra se da su im neke pripisali i njihovi unizni podanici iz najbližeg kruga. Ta praksa se danas na mala vrata vraća i u nekim opskurnim „demokratijama“ na Balkanu i širem području. Ne bi nas iznenadile nove titule tih „moćnih“ vladara poput: pobedilac Korone, najmoćniji donosilac rasta BDP-a, pravedni i obožavani, spasilac starih i nemoćnih… Mogućnosti su beskrajne!

FARAON

ARHONTI

CRTICE IZ ISTORIJE: U Arhajskom periodu stare Grčke u polisu Atina postojala je rodovska aristokratija koja se nazivala eupatridi. Ovaj društveni sloj držao je svu svetovnu i religijsku vlast i upravljao demosom. Njihova neprikosnovena vlast stečena poreklom znatno je opala brojnim reformama društvenog uređenja Atine, da bi sredinom VI veka p.n.e. praktično nestala. Stvorena je nova aristokratija koja je sebe definisala bogatstvom a ne poreklom, pa samim tim preuzela i ključne pozicije u ovom gradu-državi, pozicije arhonta. Arhonti (od grčkog άρχων što znači vladar) koji su postavljani na upravljačke položaje u državi dolazili su u ranom periodu razvoja Atine iz sloja eupartida, da bi kasnije zbog pomenutih društvenih promena sve više na ove položaje bili birani pripadnici najbogatijih društvenih slojeva. Njihova vlast, odnosno mesta na funkcijama na koje su birani, u početku je trajala deset godina ali je kasnije ograničena na period od samo godinu dana. Vremenom se ustoličio sistem veća koje je predstavljalo izvršnu vlast u gradu koja je počivala na funkcijama arhonta eponymousa, polemarha (kasnije su novim refermama ova funkcija podeljena na stratege) i arhonta basileusa. U ovom periodu arhont eponymous je bio glavni magistrat, polemarh komandant oružanih snaga a arhont basileus bio odgovoran za verske ceremonije. Uspostavljanjem demokratije u Atini ove funkcije su delom izgubile na svojoj političkoj važnosti. Interesantno je da su arhonti bili zaduženi i za organizovanje državnih proslava koje su se pripremale sa velikom pažnjom i to mesecima unapred.

CRTICE IZ ŽIVOTA: Današnji „arhonti“ u našoj državi su pregazili „eupatride“ i postali „aristokratija“ na osnovu sumljivo stečenog bogatstva i diploma. Njihove privilegije nije okrnjila ni slika prividne „demokratije“. Postali su doživotni članovi „areopaga“ koji se smenjuju na vlasti jer naš „demos“ ima kratko pamćenje i skoro nikakvu političku pamet. Ovi „arhonti“ mesecima pre roka kite gradove novogodišnjim ukrasima, pripremaju skupe državne proslave zarad svoje promocije i brinu o „dobrom“ raspoloženju svojih „podanika“ po sistemu „hleba i igara“. Možda će jednog dana odlučiti da ukinu i naše živote. Ovo će trajati možda kratko, možda i večno. U svakom slučaju do trenutka dok se u nama ne probudi davno zaboravljeni homo polititicus i ponovo ne otkrijemo pravi koren reči demokratija.

ARHONTI

DOGODILA NAM SE MAGLA

Zagađenje vazduha tokom zimskih meseci je postalo alarmantno. Magla koja se sručila na nas podsetila nas je na apokaliptične slike iz kineskih i indijskih gradova ali i otkrila mnogo suštinskih problema za koje nismo ni marili dok aplikacije za prikaz vrednosti kvaliteta vazduha nisu „sišle“ u narod. Naime, iz godine u godinu slušali smo i diskutovali o uzročnicima koji dovode do povećane zagađenosti vazduha koji udišemo ali je tek sad to postalo opipljivije jer svako na svom mobilnom telefonu može proveriti indeks zagađenosti. Tako je gusta magla paradoksalno na svetlost dana (ili noći) iznela sve one propuste koje činimo na planu ekologije i stvaranja preduslova za zdraviji život u našim sredinama. Svako od nas bi trebao da počne od sebe, da se zapita šta može učiniti da vazduh bude manje zagađen. Da li odvajamo otpad u pet-šest kanti u svojim domovima da bi ga pripremili za proces recikliranja, da li vozimo električne automobile, da li kad god možemo idemo pešice ili vozimo bicikl? Da li lokalne zajednice nastoje da gradski prevoz učine ekološki prihvatljivijim, da li svojim programima održivog razvoja podstiču svoje građane da koriste obnovljive izvore energije? Da li država svojim merama podstiče i koordinira akcije na stvaranju eco-friendly industrije, navika i suživota? Verovatno (ili pak sigurno) ne.

Zbog svega toga smešno zvuče izjave političara koje vozači dovoze na posao, koji su doveli „prljavu“ industriju u naše gradove, i koji na koncu porast standarda građana okrivljuju za nastalu situaciju.

„Vazduh je lošiji onoliko koliko nam je standard viši“ (Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik Republike Srbije)

Kao i kod svakog problema koji se pojavi kod nas, loptica se prebacuje u tuđe dvorište, sa jedne na drugu stranu… i tako sve dok problem koji se „rešava“ ne prođe ili se pojavi novi pa zaboravimo na stari.

Kako svaka loša stvar ima i svoju dobru stranu, to je i problem aerozagađenja doveo do pojave zanimljivih komentara na društvenim mrežama. Da parafraziram neponovljive momke iz TLN… sada i ptice idu pešice. Ma zdravo!

ANTRFILE: Vazduh je smeša gasova bez boje mirisa i ukusa. Međutim, zagađeni vazduh ima i boju i miris, i to ne tako dobar. Tu boju i miris mu daju čestice PM 2.5 (oznaka 2.5 znači da im je veličina manja od 2,5 mikrometara, a što su čestice sitnije one su opasnije jer dublje prodiru u organizam prilikom udisaja), PM 10, ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, azot-dioksid i ozon. Ove čestice utiču na indeks zagađenja koji se može izmeriti na osnovu količine čestica u mikrogramima po metru kubnom vazduha. Prema skali Evropske agencije za životnu sredinu na osnovu količine štetnih čestica u vazduhu postoje šest stepena zagađenja od kojih je svaki označen drugom bojom. Plava boja označava odličan kvalitet vazduha, zelena prihvatljiv, žuta srednje zagađen, crvena zagađen, bordo vrlo zagađen a ljubičasta ekstremno zagađen.

DOGODILA NAM SE MAGLA

DIGITALNA SRBIJA MINUS 1.0

… ILI OD EUFORIJE DO (DELIMIČNOG) RAZOČARANJA

Srbija je definitivno ušla u digitalnu eru, bar sudeći prema reklami u kojoj najviši funkcioneri vladajuće stranke voze leteće automobile, imaju specijalne satove iz budućnosti, jedu pice iz telepromptera ali se i sami telepromptuju kada to zatreba.

Međutim, mi nasušni građani smo izgleda samo delimično zakoračili u tu budućnost ali definitino živimo u matriks verziji sadašnjosti jer ništa nije kako nam predstavljaju. Najnoviji slučaj je specijalna operacija pod kodnim nazivom „izdavanje lične karte i produženje pasoša maloletnom licu“. Ne mogu opisati euforiju koja me zahvatila prilikom zakazivanja termina preko portala eUprava Republike Srbije gde sve ide savršeno dobro (primedba autora: toga se uvek treba potajno pribojavati) i uvida u potrebna dokumenta za tu avanturu gde jasno piše, i to ćirilicom a sa njom se nije šaliti jer to zvanično pismo naše države:

Надлежни орган по службеној дужности, уз сагласност странке, прибавља податке из следећих докумената: извода из матичне књиге рођених и уверења о држављанству.

Грађани могу и сами да прибаве, односно да ставе на увид наведена документа уколико им не одговара прибављање података по службеној дужности.

Na trenutak sam tada pomislio, moram priznati vrlo naivno, da se ostvario san generacija Srbalja od Karađorđa i Miloša Velikog na ‘vamo da se više saginjati neće pred šalterima birokratskih vilajeta. I naravno, silly me, akademskih 15 minuta pre roka već sam bio u policijskoj upravi nadležnoj za gorepomenutu operaciju (zajedno sa maloletnim licem, kao se to u policiji kaže, i majkom maloletnog lica). Kad ne lezi vraže… na papiru zalepljenom na oglasnoj tabli natpis od koga su mi počela klecati kolena (kako i dolikuje kada si pred organom države): ZA MALOLETNA LICA JE OBAVEZNO DOSTAVITI IZVOD IZ MATIČNE KNJIGE ROĐENIH. U prvi mah pomislih da je to šala iliti relikt prošlosti nekog dokonog službenika koji ne prati hashtag #digitalnabuducnostsrbije na društvenim mrežama a boga mi ni reklame vezane za kampanju „Digitalna Srbija“. Uđosmo sa smeškom zadovolnih građana „zlatnog doba Srbije“ u kancelariju nekih 10 minuta nakon zakazanog termina i na molbu licu koje vrši obezbeđenje jer nas nisu prozvali (valjda ne prate dešavanja na online sceni, to jest na portalu za zakazivanja, pomislih). A tamo hladan tuš i pitanje: „Gde vam je izvod iz MKR za maloletno lice?“ Rekoh im da to oni pribavljaju po službenoj dužnosti i da zato valjda plaćamo tolike takse za dokumenta. Nisu se dali zbuniti… „Da, ali to traje dvaipomeseca (namerno napisah spojeno)!“ To je 90 dana zaustih uz napomenu da je objavljeno da su baze podataka (šic sotono!) povezane i da se taj dokument može dobiti na klik. Smešak sa druge strane i ono čuveno: „Ništa. Dođite sutra sa izvodom iz MKR za maloletno lice.“

Naravno, dođo’mo sutra kako i dolikuje poniznim građanima ove nam jedine države. Daklem, da „remiziramo“: Više se neću šaliti sa ovom digitalnom budućnošću Srbije da me ne bi telepromptovali odavle… a možda to i nije tako loša ideja što bi rekao Pera Kojot – čist genije.

PS Malo mi je bilo čudno već u početku što nema paralelnih online zakazivanja za neki temin jer ima više službenika koji obavljaju poslove uporedo ali to je već za neku sledeću priču. Čekamo verziju 2.0 digitalne Srbije. Nek je sa srećom!

DIGITALNA SRBIJA MINUS 1.0

DUŠANOV ZAKONIK I MEDVEDIĆI

Dušanov zakonik (Zakon blagovjernago cara Stefana) iz XIV veka je uredio mnoge oblasti, pa i „one“ stvari. Međutim, došlo je izgleda vreme da se neki njegovi članovi bolje definišu. Dušan, iako car, bio je samo čovek i nije mogao da predvidi sva „događanija“ u vremenima potonjim.

U članu 54 carski zakon kaže:

„Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom*, da se i njoj i njemu ruke odseku i nos sareže“.

Ovaj član bi trebalo dopuniti sledećim odredbama (manjim sagrešenijima):

  • Ako vlastelinka sagreši i sviđanje za videlo dâ (čitaj like) preko „Knjige lica“ ili nekog drugog nečastivog prikaza ili nacrtanije nekog krznenog šumskog stvora (zeca, medveda i inih) tamo upiše svom čoveku*, da se njoj i njemu svako pravo na „Knjizi lica“ ukine (čitaj account)
  • Ako vlastelinka sagreši i pred počinak pošalje svom čoveku* nacrtanije srca ili bilo kakav natpis strani preko pisarnice (čitaj instant messaging sistema), da joj se zabrani da to u danima koji dolaze čini i vlastelin obavesti
  • Ako vlastelinka u neznanju ili pod dejstvom više sile, magije ili čini, upozna (čitaj doda za prijatelja) čoveka* koji joj potom odmah haljine, izgled ili delove tela pohvali (čitaj u inbox-u), a da to vlastelin nije, u nameri da je što pre golu vidi (poslušaj pesmu grupe Babe „Da te vidim golu“), da se njoj i njemu žig nečastivog na telu metne i vetar koji nosi poruke (čitaj Internet) odmetne.

Napomena: Grehe vlastelina carske uredbe nisu sankcionisale, pa neću ni ja. A trebalo bi?!

*Ovde se ne misli na vlastelina samog, nego na podložnika vlastelinki, zemljoradnika na njenom imanju. [Dušanov zakonik, Škola gusala Sandić – izdanje 2014, Ilija Petrović – redakcija]

DUŠANOV ZAKONIK I MEDVEDIĆI

LAMPA

Mislim da sam „zatočenik geografije“ da parafraziram naslov knjige Tima Maršala.

Pod sijalicom pričvršćenom na komad daske skinute sa komada nekog starog i odbačenog nameštaja, koja je predstavljala moju radnu lampu, završio sam osnovnu i srednju školu a potom i fakultet. Nagorelu dasku sam skoro bacio zajedno sa (skoro) svim mojim sećanjima.

Često uhvatim sebe da posmatram radne lampe u prodavnicama, divim im se ali ih nikad ne kupim. Kao da se plašim da ću promeniti neki ustaljeni poredak stvari u mom univerzumu koji mi, da sve bude još čudnije, ne odgovara…

LAMPA

ČASOVNIČAR

Tik-tak, tik-tak… Dan ta danom, nedelja za nedeljom, godina za godinom. Nevelika časovničarska radnja u koju ulazim odiše patinom prošlih vremena, zarobljenim trenucima i pričama. Na zidu požutelo majstorsko pismo a na policama desetine satova koji pokazuju različito vreme kao da pokušavaju da se izbore za međusobnu prevlast i dokažu da su tačniji od drugih. Dok prilazim stolu u uglu za kojim sedi časovničar sa monoklom, posmatram sve te neobične oblike satova i slušam zvuke koji stvaraju. On je zadubljen u posao koji radi i ne želim da ga prekidam. Minuti me sustižu dok strpljivo pokušavam da procenim koliko će mu još vremena trebati da završi i podigne pogled ka meni. Njegova važnost i posao koji obavlja raste u mojim očima iz sekunda u sekund dok čekam…

Zidni sat sa klatnom je poluglasno i sa nekom posebnom aristokratskom smirenošću otkucao podne. Stari majstor se prenuo i pogledao me, ne skidajući ruke u belim rukavicama sa nevelikog satnog mehanizma na kome je radio. Pružio sam mu stari sat mog oca na kome je bilo potrebno zameniti kaiš. Sećam se da je on voleo nositi satove poput mene danas. To je sada samo jedna od prozirnih uspomena na njega a ovaj ručni sat Certina DS-2 Automatic „Certidate“ tek puki komad nečega što u sebi krije zarobljenu prošlost i moja sećanja. Stari časovničar me je znatiželjno odmerio, uzeo sat i pogledao ga sa nekom neobjašnjivom posvećenošću. Odabrao je kožni kaiš iz drvene kutije i namestio ga. Ćutao je. Onda me je ponovo pogledao i potom ispričao neverovatnu priču o ovoj generaciji Certina satova iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Satova koji su se automatski navijali pokretom i proizvodili negde između 1968 i 1976. Slušao sam ga bez ijedne reči, pomalo zbunjen ali i ponosan. Svaka nova reč i rečenica ovog čoveka je gomilala u meni snažan utisak o vremenu i ljudima koji su stvarali istoriju. Jedna anegdota iz ove priče mi se posebno urezala u sećanje: švajcarski proizvođači satova su nakon ovog i sličnih modela morali da traže nova rešenja jer su Amerikanci često mislili da su im se satovi pokvarili pošto su neobjašnjivo prestajali da rade u toku višečasovnih vožnji tokom kojih su ruku sa satom držali nepomično na bočnom prozoru svojih automobila…

Satovi na policama su nastavili da kucaju, novi minuti su potiskivali stare a red nestrpljivih mušterija koje su glasno negodovali zbog nepotrebnog čekanja na uslugu je pretio da nadjača otkucaje svih satova u radnji. Stari majstor me je samo još jednom pogledao pošto sam mu platio, stisao ruku i rekao: „Oni izgleda ne razumeju vreme…“

ČASOVNIČAR

DAN NA PLAŽI

… ILI OD SVITANJA DO SUMRAKA U OSAM SLIKA

Da li ste i ove godine bili u Grčkoj i doživeli déjà vu efekat kadgod ste izašli na plažu? Da? Onda će vam sve ovo što sledi zvučati nekako poznato…

SLIKA PRVA – Neophodne veštine na plaži

Da bi ste na plaži zauzeli najbolje mesto za sebe i svoju porodicu, morate se zaista rano probuditi i iskrasti iz apartmana dok ostali, ne sluteći ništa, još spavaju. Kada najzad stignete na plažu, praćeni čudnim pogledima meštana, i bacite na pesak dva suncobrana, dve stolice na sklapanje, gomilu asura, torbi i set reketa za plažni tenis (koji inače nikada do kraja dana ne odigrate)… i osetite neopisivo olakšanje i blaženstvo koje se može uporediti jedino sa prvim zalogajem girosa na letovanju, znaćete da ste na pravom mestu. Prosečni turista mora da poseduje u današnje vreme brojne veštine da bi zauzeo što bolju poziciju na plaži. Mora da zna strane sveta kako bi predvideo kretanje senke. Mora da iskusnim pogledom ispod oka (da ne bi odao svoju nameru) proceni da li u blizini pozicije koju je odredio za mesto svog bivstva ima „objekata šumskog tipa“ kako bi se bar malo mogao skloniti u hlad s vremena na vreme, kao i da izvrši stratešku analizu mogućih pravaca napredovanja drugih turista.

SLIKA DRUGA – Beogradski animator

Kada najzad sednete ispod suncobrana, sa hlebom u jednoj ruci i termosom za kafu u dugoj, te uputite setni pogled ka pučini… ispred vas će se obično nacrtati tako zvani „beogradski animator“. To je mešavina mačo tipa, brižnog supruga i oca koji neprestano zbija glasne šale, igra se sa gomilom svoje i tuđe dece u vodi… čovek koga zatrpavaju peskom da bi ga slikali. On zna gde je najslanija voda i sva mesta u okolini gde možete napumpati dušek. Njegovu razdraganost i spremnost da uskoči u svaku škvadru koja je voljna da na +42 igra odbojku na pesku ili košarku na obližnjem terenu za basket ne treba ni pominjati. Da, on i njegova porodica žive u prestonici, negde tamo pored Makiša…

SLIKA TREĆA – Selfie devojke

Kako se sunce penje iznad vas, na plaži počinju da niču skupine selfie devojaka koje našminkane i orošene kapljicama vode pokušavaju da naprave savršeni selfie sa mora. Znate za onu narodnu: „Ko ne objavi svoju sliku sa mora na Instagramu taj kao i da nije bio na letovanju“. Ove devojke se obično pojavljuju sa pink flamingosima… Bez komentara. Pitam se samo ko to pumpa?!

SLIKA ČETVRTA – Lokumades gaj, indijanac, blekmen i kosooka

Negde oko 13:30 kada osetite prvi nalet gladi i počnete da se meškoljite, na horizontu će se pojaviti lokumades gaj kao mesija. On samouvereno ide prema vama, sa pogledom Mona Lize (svi imaju utisak da gleda upravo u njih), kratkim pantalonicama o čijem su kaišu zadenute salvete, papučama na nogama i slamnatim šeširom na glavi. U jednoj ruci iskusno nosi stolicu-sto a u drugoj poslužavnik pun krofni. Još ako zna i srpski – sreći nikad kraja. Mislim da se iza te idilične slike krije ipak neki Šćip na privremenom radu u Grčkoj, ali koga to još zanima?!

Nakon lokumades gaja na scenu stupa neki indijanac ili će ipak biti Indijac pakistanskog tipa, sa letnjim haljinama cvetnih dezena koje vuče po pesku. On obavezno nosi izlizane farmerice, košulju sa dugim rukavima, patike i ranac na leđima. Da li iko od vas ima utisak da on nešto nekom stvarno proda u toku dana jer se kreće po plaži neverovatnom brzinom poput huverborda? Jedino babe padaju na njega… bar mi se tako čini. Sve u svemu nije neki key account manager!

Sa prvim sumrakom iz obližnjeg bič bara iskače kul crnac u tamnoj košulji i pantalnama. Taj već ima opasnu hakuna-matata spiku. Obično je iz Najdžerije, ima atletski građeno telo zbog kog morate da pratite svaki ženin pogled i zna gde je Niš a ko je bio Tito. Zbog toga se odmah nekako zbližimo sa njim pa nam može prodati svakakve džidža-midže. Obrni-okreni, svi završimo sa kožnim narukvicama na rukama.

Kada se najmanje nadate počinje bosonoga šetnja neke Tajlanđanke, ili kako god, koja u ruci nosi šemu vaših čakri i obećava savršenu masažu stopala. Ko bi ga znao – možda hepi end i nije tako daleko kako se nekome čini na prvi pogled…

SLIKA PETA – Sveznajući penzioneri i opaki plivač

Znate ono kad plivate i čujete glasove oko sebe. To su obično tako zvani „sveznajući penzioneri“. Prikradite im se ukoliko želite da saznate nešto novo ili uhvatite neku životnu mudrost. Nije važno ako i ne govore vašim jezikom. Pazite samo da se ne zanesete i da vas ne „pregazi“ opaki plivač koji prkosi talasima svojim pro perajima i naočarima za plivanje. On seče nepreglednu površinu mora ne vodeći računa o ostalim ljudskim bićima. Da, on je jednostavno profesionalac koji radi svoju turu od 10 km.

SLIKA ŠESTA – Kamenčići i kamera opskura

Na kraju dana svi obično skupljaju kamenčiće na obali. Padne tu i poneka slika zalaska sunca… Ja obično na more nosim svoju kameru opskuru sa kojom moram da čekam da se vratim sa letovanja, priključim je na računar i skinem slike. Nešto ima u tom iščekivanju. Možda seta za nekim danima iz detinjstva kada si imao na raspolaganju aparat bez displeja i film sa ograničenim brojem slika pa šta ti bog da kad se vratiš kući…

SLIKA SEDMA – Ostali likovi (pre odlaska u sobu apartmanskog tipa)

Elegantno popunjena dama – žena, majka, kraljica i njeno petoro dece koja istovremeno ližu sladoled, jedu kuvani kukuruz, traže mobilni telefon i prave kulu od peska.

Grekos-biznismen koji leeežžiii i pije nes dok oko njega trčkaraju njegova majka, žena i deca i svi brinu da njemu bude potaman dok telefonira i ugovara nove poslove.

Večernji trkač – tip u sportskoj opremi (sa sve patikama) koji tobože ne može da živi bez džoginga i na letovanju. Šio mi ga Đura!

Tange na debelom mesu – snajke sa neuspelom aplikacijom tangi. Ipak, svaki trud treba nagraditi bar pogledom…

Devojka sa tetovažom – za nju znam da je sigurno promašila skretanje za Mikonos, negde tamo kod Albukerkija. Pored nje je obično tunjavi momak koji ne zna da isprati njen senzibilitet i želju za avanturom. Zato su i završili na plaži zajedno sa vama.

SLIKA OSMA – Stranci i sve ono što vredi

Kada ste najzad završili svoj plažni dan i odneli svu onu kamaru stvari koju ste dosecali na istu bez ikakvog razloga, čisto da vam se nađe, vratićete se u svoj sobičak. Usput ćete sigurno videti gomilu stranaca koji se sunčaju pored svojih hotelskih bazena. Oni će gledati vas (kao još jednog Balkanca koji se muči na letovanju) i vi ćete gledati njih (kao jadnike koji ne žele da uprljaju noge na plaži i koji verovatno do kraja letovanja neće videti more). Gledajući „Porodično blago“ na TV-u (ako imate sreće da gazda voli Srbe i RTS ujedno), uživaćete u „Papadopoulos“ keksu i čokoladnom mleku „Milko“, grickati grčku lubenicu „veliku kao kuća“, što reče Šurda, piti „Fantu“ u limenci… Ne neću nositi praznu limenku nazad kući! Imam ih već stotine sa ranijih letovanja…

Uveče ćete izaći i pojesti giros i krepes, kupiti suvenir koji ćete okačiti na svoj frižider po povratku kući i maštati o sledećem letovanju u Grčkoj. Onoj severnoj, da se razumemo…

 

DAN NA PLAŽI