MAJANJE KAO UMETNOST ŽIVLJENJA

Leto je kao stvoreno za blejanje ili majanje, u zavisnosti od toga da li živite u Beogradu ili Nišu. Dok blejanje, prema čuvenom Vukajliji, može da znači i gubljenje vremena (samostalno ili u društvu) ali i predugo čekanje na nekoga, dotle majanje ima mnogo šire i dublje značenje. Obično se kaže: „Svi se šetaju samo se Nišlije maju.“ Majanje (ili ma’anje) je prava umetnost ne rađenja ničega. Ono je bilo i ostalo način života za niz generacija, pa se slobodno reći da godine prolaze ali majanje ostaje. To može biti samo besciljna šetnja kroz grad ili pak obilazak kafića u nadi da će se neko tamo sresti. Može da se završi povratkom kući ali i odlaskom kod nekog ko ni kriv ni dužan živi u centru i to kada on/ona to najmanje očekuje. To je to, a ja idem sad da se proma’em kroz grad…

MAJANJE KAO UMETNOST ŽIVLJENJA

HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

33, 45, pozor sad! LP ili „singlica“, strana ili domaća… Njeno veličanstvo ploča, vinil ili kako već. Slušali smo ih na 33 i na 45 obrtaja. Obožavali smo njihovo pucketanje iza koga se krio topao i prirodan zvuk, sve dok se nisu pojavili kompakt diskovi i odneli svu magiju. Sa njima je muzika postala dostupnija ali je nestalo one čarolije pažljivog izvlačenja ploče iz njenog omota, postavljanja na tanjir gramofona i spuštanja igle na njenu površinu. Sada kada su streaming servisi doneli sa sobom instant zadovoljstvo slušanja muzike, uvek i na svakom mestu, potpuno je potisnut onaj nestvarni osećaj ekskluzivnosti koje su ploče nosile sa sobom.

Dobra muzika je obeležila odrastanje sada već starijih generacija. Kultni sastavi, muzički pravci kojima su pripadali, odabrane i dobro aranžirane numere koje su se preslušavale iznova i iznova. Imam utisak da smo se prema muzici tada ponašali sa nekakvim pobožnim strahopoštovanjem. Muzika se slušala na skupim hi-fi sistemima a do izvora zvuka se dolazilo ponekad zaista teško. Prve ploče u novijoj istoriji su dolazile do nas iz Engleske ili Trsta, zajedno sa farmericama i kafom. Ne treba zaboraviti i domaću, Made in YU „nakladu zvuka“. U tadašnjoj SFR Jugoslaviji ploče su se proizvodile u velikom broju diskografskih kuća, a mnoga izdanja su dosezala i platinaste tiraže. Ono čuveno „zlatna ploča“ koju u reklami izgovara simpatična Jugoton-ptičica nikada neću zaboraviti…

Onda su ploče naprasno nestale iz naših života. Praktično je jedno vreme u svetu i (delimično) prestala njihova proizvodnja a diskofili su masovno počeli da prodaju svoje kolekcije kako ne bi „skupljale prašinu“. A onda se desio veliki obrt, kao u nekoj urbanoj legendi. Vinil se vratio na velika vrata. Ne kao hipsterski must have, već iz istinske ljubavi za nečim vrednim. Ponovo su počela da se pojavljuju nova izdanja, razmenjuju ploče, prodaju gramofoni. Više nego ikad važi staro pravilo – onakav si kakvu muziku slušaš.

Nedavno sam kupio novi gramofon i jedva čekam da izgovorim ono: „Hajdemo do mene da slušamo ploče“.

HAJDE DA SLUŠAMO PLOČE!

MENTALNI EMIGRANT

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…

MENTALNI EMIGRANT

ZOMBIRANA SRBIJA

Još jedan Halloween se ničim izazvan uvukao u naše živote.

Ovaj „praznik“ Zapadne hemisfere proslavlja se 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih koji je posvećen mrtvima. Halloween (Noć veštica) vodi poreklo iz starog keltskog festivala kojim se proslavljao kraj poljoprivrednih radova. Za ovaj u osnovi paganski festival se priređivao i maskembal koji je simbolično predstavljao pomirenje sveta živih i sveta mrtvih. Ime Halloween je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih.

Toliko o istoriji ali šta je u stvari Noć veštica? Pa ukratko… odlična prilika za dodatnu zaradu tržnim centrima i ostalim hramovima konzumerizma. Zbog toga je sasvim pogrešno od pravoslavnog hrišćanskog praznika posvećenom Svetom Luki praviti paradigmu Noći veštica jer tu ne postoji nikakva korelacija. Možda je pre treba potražiti u našim Pokladama koje takođe imaju paganske korene ali u Istočnoj hemisferi, odnosno među slovenskim narodima. One su posvećen starom kultu Sunca i slavljenju dolaska proleća koje simbolizuje buđenje prirode. Za Poklade se, kao i za Halloween, vezuju proslave pod maskama ali i dani neobuzdanog uživanja što se često prećutkuje kada se o njima govori. Poklade (ili preciznije Bele poklade) su dakle ništa drugo do paktiranje sa paganskom prošlošću pravoslavnog sveta kako bi se pučanstvo pripremilo za veliki uskršnji post koji sledi iza njih. U Rusiji se Poklade obeležavaju pod nazivom Maslenica, a duboko su ukorenjene i u narodne običaje seoskog stanovništva u Bugarskoj i Srbiji.

Da li možete da zamislite spodobu u krznenom kožuhu, opancima na nogama, sa rogovima papkara na glavi i drvenim štapom u ruci? Ne, zato se Poklade i ne obeležavaju u tržnim centrima. Ostaje nam, dakle, da se prepustimo vešticama, kosturima i zombijima koji će nas pozivati da kupimo još jedan komad garderobe koji nam ne treba!

Srbi su u ostalim već dovoljno zombirani od riality programa i ružičastih vesti o neverovatnim uspesima i boljem životu koji nas čeka za dve godine, da više ne razlikuju Noć veštica od bilo kog drugog dana…

ZOMBIRANA SRBIJA

DRŽAVA PROTIV LARIJA

Poput lavirinta satkanog od hrpa predmeta hodnici su otvarali nove puteve a iza svakih vrata se nalazio neki drugi svet. Kao na visoravnima Švajcarske neprestano se čuo klepet. Samo su umesto zvona to bili lončići za kafu koji su se pomaljali iz kancelarija u nekom naizgled pravilnom razmaku. Negde se čuo smeh, negde je tiho odzvanjao nečujni šapat. Bio je to sasvim običan radni dan u ovoj Palati pravde. Samo su ljudi čudnih sudbina bili na putu užurbanih službenica i često zbog toga menjali svoja mesta, ponizno i uljudno, kako ne bi zaustavili tu reku predmeta, optužbi i odbrana koja je bila u njihovim rukama. Neki su nemo sedeli sa glavama pognutim ka ništavilu prljavog poda, dok se pogled drugih gubio negde u daljini. Povremeno su tišinu prekidali zvonki koraci ljudi sa tašnama. Njihovi strogi pogledi i suguran nastup otkrivali su čime se bave. Gospari istine ili hijene željne krvi?

Svako je čekao svoj trenutak istine. Trenutak u kome će biti izgovoreno njegovo ime i pročitana dalja sudbina zbog prošlosti koju su sami stvorili ili im je bila nametnuta gorkom igrom sudbine. Jednom izgovoreno ime ubrzavalo je puls onih koji bi ga prepoznali kao svoj usud. Ostali bi ćutke nastavili svoje samovanje i iščekivanje. Svako je znao da će i na njega doći red. Red da kaže svoju reč protiv državne koja je jača od svih sila ovog sveta. Ovde gde svaka reč ima svoju težinu, ovde gde tas sudbine prelazi sa jedne na drugu stranu. Ovde gde vreme stoji… gde nekad velike ljubavi umiru i nestaju pod hrpom paragrafa.

DRŽAVA PROTIV LARIJA

SINE CERA

Bez voska (lat. sine cera). Ovo je oznaka koja se koristila na tezgama pijaca u poznom dobu Rimske imperije ili republike, kako više volite. Naime, skulptori, inače vrlo traženih statua u to doba, na ovaj način su isticali kvalitet svojih proizvoda i njihovu superiornost u odnosu na dela onih majstora koji su svoje statue premazivali voskom kako bi sakrili nesavršenosti na njihovoj površini, pukotine i neravnine. Ovako su kupci, naravno oni koji su hteli, mogli razlikovati kvalitet od kvantiteta, pravu umetnost od dela čija je lepota nestajala sa prvim sunčanim zracima.

Kako danas prepoznati kvalitet? Kako iz mora informacija i događaja izdvojiti one koje donose suštinu i nove spoznajne elemente? Odgovor moramo potražiti u nama samima. U našoj sposobnosti da razlikujemo bitno od nebitnog, istinski lepo od premaza koji imitira lepotu. U suprotnom postajemo deo zombirane konzumerističke mase koja više ne razlikuje dobro od lošeg, lepo od ružnog ili reč od „reči“…

Postavite sebi imperativ da budete svoji, posebni, oni na koji se drugi ugledaju i koji svojim stavovima čine svet boljim mestom za život!

[napomena: uvod je inspirisan člankom „Ličnost ili figura?“, autora Momira Isenija objavljenim u listu Esquire SEP2018]

SINE CERA

365 SELFIJA

… ILI ZAŠTO TVOJE LICE ZVUČI POZNATO

Nezaobilazna Vikipedija definiše selfi (engl. selfie) kao autoportret-fotografiju na kojoj je osoba fotografisala sebe ili sebe s drugim osobama. Zvuči komplikovano, zar ne? Inače, prvi poznati selfi napravio je pionir fotografije Robert Kornelijus davne 1839. godine! Ne smemo zaboraviti ni slavnog Rembranta. Zar njegovi čuveni autoportreti nisu bili svojevrsni praselfiji?

Ovu reč je, inače, Oksfordski rečnik engleskog jezika proglasio za reč godine 2013. i od tada ne silazi sa usana većine korisnika društvenih mreža u svetu. Selfi fotografija bi po definiciji trebala biti spontana i neformalna. Međutim, to sve češće nije tako. Zašto? Zato što je selfi-kultura postala nezaobilazan mejnstrim i moćno sredstvo samopromovisanja, ma šta to značilo. Neosporna činjenica je da je selfi učinio puno na popularizaciji fotografije, ali na način koji je vrlo diskutabilan jer u mnogome smanjio njen kvalitet i njeno vrednovanje uopšte. Selfi je na neki način učinio da fotografija postane prolazna i izložena odobravanju ili neodobravanju masa u zavisnosti da li je obeležena kao „lepa“ ili ne, odnosno da li zaslužuje naš lajk ili ne. Selfiji su promenili i (čak) nametnuli novi sistem prezentovanja nas samih u kontekstu događanja kojima prisustvujemo ili okruženja u kome se nalazimo. Na pozitivan ili negativan način, procenite sami. U svakom slučaju, selfiji su uticali na društvene norme vezane za izgled. Da li je u pitanju savršeno lice, savršen struk, savršena težina, savršen doručak ili šta već… nastao je prostor pogodan za svaku vrstu opsesije ali često i za gubitak samopuzdanja zbog toga što sve više gledamo savršene selfije savršenih lepotica (ili mišićavih dasa, ko šta već voli) snimljenih u njihovim spavaćim sobama, kupatilima, hodnicima, na terasama, na žurkama, ručkovima, večerama… bilo da su obučene ili ne. Zbog svega toga, ne mogu a da se ne zapitam da li su društvene mreže na ovaj način povećale narcisoidnost svojih korisnika do apsurdnih razmera?! Ali i podstakle neprestano traženje potvrde sopstvenih vrednosti, izgleda i postupaka pred licem virtuelne javnosti.

Što se mene tiče… Pa, moraću da naučim da pravim selfije. Definitivno! Zbog te moje neprilagođenosti društvu osećam se sve lošije i lošije. Odbačeno. Moram priznati da čak osećam i prve naznake anksioznosti u trenucima kada pokušavam da jednom rukom držim mobilni, onako iznad glave, sve u strahu da mi ne ispadne dok se usiljeno smeškam onako sam za sebe. Zvuči poznato?

Odmor se završio. Oko mene je bilo i sunca i plaža… i selfija. Na svakom koraku. Ponekad se zapitam da li svi oni misli da neko umire od želje da vidi njihovo izgorelo lice, napućene usne i pogled izgubljen negde u daljini?!

U svakom slučaju, treba napraviti akcioni plan za sledeću godinu: 365 selfija! Za svaki dan po jedan. Ponavljanje je majka mudrosti ili što bi Nemci rekli Übung macht den Meister.

Za kraj, jedan „turbo“ stih vezan za današnju temu:

Na mome telefonu samo tvoje ime
Opasno mi treba da poruka stigne
Napolju je mračno i mnogo se plašim
Pošalji mi seksi selfi pa da lakše zaspim.

[Fantastic Band – Sexy Selfie]

365 SELFIJA

UTAKMICA

ICEPISMO JUNAJTED – KEC U NIŠU! 

Radnički iz Niša je posle 35 godina ponovo nastupio na evropskoj sceni. Pobeđen je tim sa Malte, pomalo kriptičnog naziva Gzira United FC. Ovaj simpatičan klub iz malog gradića u centralnom delu ovog ostrva u Sredozemnom moru je danima pre meča koji je simbolično odigran na veliki hrišćanski praznik Petrovdan, izazivao pažnju građana Niša koji su neumorno istraživali istorijsku pozadinu ovog nepoznatog protivnika.

Stadion na Čairu je bio pun, osim severne tribine koja je tradicionalno namenjena navijačima gostujućeg tima (video sam dvojcu). Atmosfera fenomenalna takođe. Naši momci su odigrali odlično, hrabro i napadački. Rezultat toga je pobeda od čak 4:0!

Gledanje fudbala uživo je uvek doživljaj sam po sebi. Slušanje komentara gledalaca je neprocenljivo iskustvo a zabava je (gotovo) uvek zagarantovana. Preneću vam samo neke najzanimljivije „opaske“ sa ove utakmice…

Kako je Malta (izgleda) potpuno nepoznata nekim našim sugrađanima jedan gledalac je naglas razmišljao o tome gde se uopšte nalazi ta Malta kao i kakvo je vreme tamo. Procenio je da tamo sigurno stalno pada kiša a možda ponekad izađe i sunce 🙂 Kada su u pitanju igrači ovog „čudnog“ tima, taj „stručnjak“ je pretpostavio da oni najverovatnije prepodne rade u nekakvim malteškim rudnicima a da popodne igraju fudbal za ovu Gziru 🙂

U niškom timu trenutno igra jedan simpatičan Japanac koga navijači posebno vole i cene zbog njegovog zalaganja na terenu. Elem, jedan prekršaj nad njim bio je posebno oštar pa je zbog toga među gledaocima izmamio povik: „Lele, ubiše nam Japanca!“

Maltežani su tokom utakmice bili vrlo smoreni. Valjda zato što kod njih stalno pada kiša i zato što naporno rade u tim njihovim rudnicima 🙂 Čak se na momente činilo da zadržavaju igru iako gube ubedljivim rezultatom. Jedan crnoputi momak iz njihovog tima, valjda su takvi svi Maltežani, ko bi ga znao, je pred kraj utakmice koristio svaki predah da legne na travu i odmori malo. Jedan gledalac se naglas upitao: „Ovaj li spije na svaki prekid?“

Za još jedan interesantan momenat na ovoj istorijskoj utakmici pobrinuo se novi trener niškog Radničkog – Nenad Lalatović. On je zaradio jedno od najčudnijih isključenja u istoriji fudbala. Ali baš šmekersko! Žonglirao je sa loptom koja je završila u autu i izazvao oduševljenje kod objektivne niške publike.

Sve u svemu, idemo dalje, valjda?! Pa da vidimo koj će je na red? Fenjerčiki na Čair,
kad zasvitnu, kraci će gi litnu…

UTAKMICA

BILLY FKN IDOL

Billy Idol je ikona osamdesetih godina. Roker u onoj pravoj, iskonski sirovoj varijanti koja polako nestaje pred muzičarima novije generacije koji bespoštedno menjaju iz godine u godinu svoj imidž ali i muziku koju izvode. Upravo ta njegova stalnost i vitalnost izazivaju apsolutno divljenje kod armije fanova. Rock ‘n’ Roll je kažu dobri poznavaoci ovog muzičkog pravca – život. To je stil oblačenja, pogled na svet, i još više od toga. To su kožne jakne, nitne, lanci, ponekad i jaki motori. To je stav prema životu koji se ljubomorno čuva i brani od naleta šunda i ostalih „melodija“ koje nas okružuju. To je nepatvorena ljubav prema muzici!

Ovaj „momak“, rođen u Stenmoru u Engleskoj davne 1955. godine kao William Michael Albert Broad (sic, nije ni čudo što je uzeo novo umetničko ime), postao je popularan u londonskom pank bendu Generation X. Solo karijeru je počeo nakon prelaska u SAD početkom osamdesetih. Njegov „opaki“ gitarista Steve Stevens, inače dobitnik Grammy nagrade, ostao mu je veran do danas a njihova zajednička magija i dalje traje. Billy je i jedna od prvih pravih zvezda popularnog muzičkog kanala MTV koji je obeležio mladost mnogih od nas.

Zašto pišem o ovom „momku“ (možda je ipak pravilnije napisati bez znaka navoda, ko bi znao). Pa zato što ga slušam već dobrih 35+ godina i zato što sam ga nedavno i prvi put video uživo i osetio njegovu neukrotivu muzičku snagu na Gitarijadi u Zaječaru. Na ovom koncertu, na kome je nastupio iako je imao ozbiljnih zdravstvenih problema i zbog toga otkazao dva predhodna koncerta, čuli su se i neki od njegovih najvećih hitova. Ponovo se iz njegovog grla u gitarskoj pratnji nenadmašnog Stevea čuo „Rebel Yell“ i „White Wedding“!

Njegovi singlovi „Dancing With Myself“ i „Mony Mony“ iz 1981. godine, „Hot in the City“ i „White Wedding“ iz ’82, „Rebel Yell“ i „Flesh for Fantasy“ iz ’84, „Catch My Fall“ iz ’85, „Sweet Sixteen“ iz ’87, „Cradle of Love“ i „L.A. Woman“ iz ’90, … trajaće večno. I kad Billy „Fucking“ Idol ne bude hodao zemljom…

BILLY FKN IDOL

OPŠTA KOMPROMITACIJA SRBIJE

Srpski osmaci su ove godine na polaganju završnog ispita iz srpskog jezika na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja najviše problema imali sa famoznim pitanjem pod rednim brojem 9, odnosno sa tumačenjem glagola „kompromitovati se“ u rečenici „U našoj firmi kolega se kompromitovao sa nekom novom knjigom pesama“. Ponuđeni odgovori su bili:

  • nametnuti se
  • proslaviti se
  • obogatiti se
  • obrukati se
  • hvaliti se
  • zaneti se

Rešenje je bilo naizgled jednostavno. Trebalo je zaokružiti „obrukati se“. Međutim, većina đaka je zaokružila „proslaviti se“ pa čak i „obagatiti se“. Da li je ovo posledica gledanja riality programa (gde jedni druge prozivaju da su se kompromitovali, a učesnici su u isto vreme bogati i „slavni“) ili prevelike količine digitalnih informacija koje dopiru do njih iz različitih izvora? Sve u svemu, ispostavilo se da veliki procenat đaka ima površno znanje iz opšte kulture a u tu „branšu“ svakako spada i prepoznavanje alternativnih pojmova. Jeste da pomenuta rečenica nije bila sugestivna, čak možda prepuna zamki, ali ipak…

Ostatak Srbije, koji je (valjda) završio osnovnu školu se uključio u sveopštu raspravu o ovom nesrećnom glagolu. Mnogi su poput generala posle bitke, slavodobitno tvrdili, mada tek nakon pročitanog ključa pomenutog testa iz srpskog jezika, da njih takvo pitanje ne bi iznenadilo. A šta ćemo sa onima koji ne znaju ni da „uključe“ Internet?

Kompromitovati se je inače glagol koji vuče poreklo iz latinskog jezika. Može se slobodno „prevesti“ na stvarati o nekome loše mišljenje ili ugrožavati nečiji ugled, odnosno (o)brukati i (o)sramotiti nekoga.

Eh da su klincima ponudili i odgovor „blamirati se“ sve bi bilo drugačije. A mogli su… [pogledati antrfile, pardon umetak]

Inače, pomenuti glagol „pravi probleme“ i u drugim jezicima. Neues Deutsches Wörterbuch, profesora Karl-Heinz Götterta sa Instituta za nemački jezik i književnost Univerziteta u Kelnu, ovaj glagol definiše kao:

kompromittieren – eine Person bloßstellen, in Verlegenheit bringen

Die Verlegenheit (sramota) se dalje definiše preko imenica Die Unsicherheit (nesigurnost) i Die Hilflosigkeit (bespomoćnost), pa vi vidite…

Bloßstellen se definiše sa odrednicom „von anderen blamieren“ (biti blamiran od strane drugih, odnosno blamirati nekoga).

OPŠTA KOMPROMITACIJA SRBIJE