DRŽAVA PROTIV LARIJA

Poput lavirinta satkanog od hrpa predmeta hodnici su otvarali nove puteve a iza svakih vrata se nalazio neki drugi svet. Kao na visoravnima Švajcarske neprestano se čuo klepet. Samo su umesto zvona to bili lončići za kafu koji su se pomaljali iz kancelarija u nekom naizgled pravilnom razmaku. Negde se čuo smeh, negde je tiho odzvanjao nečujni šapat. Bio je to sasvim običan radni dan u ovoj Palati pravde. Samo su ljudi čudnih sudbina bili na putu užurbanih službenica i često zbog toga menjali svoja mesta, ponizno i uljudno, kako ne bi zaustavili tu reku predmeta, optužbi i odbrana koja je bila u njihovim rukama. Neki su nemo sedeli sa glavama pognutim ka ništavilu prljavog poda, dok se pogled drugih gubio negde u daljini. Povremeno su tišinu prekidali zvonki koraci ljudi sa tašnama. Njihovi strogi pogledi i suguran nastup otkrivali su čime se bave. Gospari istine ili hijene željne krvi?

Svako je čekao svoj trenutak istine. Trenutak u kome će biti izgovoreno njegovo ime i pročitana dalja sudbina zbog prošlosti koju su sami stvorili ili im je bila nametnuta gorkom igrom sudbine. Jednom izgovoreno ime ubrzavalo je puls onih koji bi ga prepoznali kao svoj usud. Ostali bi ćutke nastavili svoje samovanje i iščekivanje. Svako je znao da će i na njega doći red. Red da kaže svoju reč protiv državne koja je jača od svih sila ovog sveta. Ovde gde svaka reč ima svoju težinu, ovde gde tas sudbine prelazi sa jedne na drugu stranu. Ovde gde vreme stoji… gde nekad velike ljubavi umiru i nestaju pod hrpom paragrafa.

DRŽAVA PROTIV LARIJA

VODA KOJA CURI

… ILI KAKO SAM IZGUBIO VERU U DRŽAVU I NJENE (NAT)PRIRODNE MOĆI

Verovali ili ne i meni se to dogodilo. Voda curi iz vodokotlića u kupatilu zbog moje, sada već višemesečne, nebrige. Nije to, da se razumemo, nešto dramatično – mlaz je i dalje mali i za sada nema nameru da preraste u poplavni talas i ugrozi komšije. Tu dolazimo do ključnog pitanja – kako je moguće da nas je sve briga za to. Mene, moju porodicu, komšije, kućni savet i naposletku kompaniju (javno preduzeće) koja se bavi vodosnabdevanjem i koja bi po svojoj vokaciji trebala da brine o resursu koji je krucijalan za njeno poslovanje. Ranije u (ne)srećno vreme socijalističkog društvenog poretka bi predsednik kućnog saveta ili njegov zamenik (prvi, drugi ili treći) bar jednom mesečno obilazio sve stanove u zgradi i svojim oštrim ali pravednim okom proveravao stanje električnih, vodovodnih i ostalih instalacija komšija i komšinica. Tada ovakva stvar ne bi mogla da prođe. Sećam se da smo svi „drhtali“ tog dana za koji bi bila zakazana mesečna inspekcija na najvišem nivou. Pojavljivanje imena stanara na oglasnoj tabli u sekciji izgrednika o kućni red bilo je ravno najvećoj sramoti za poštenog socijalističkog čoveka/đaka/studenta/trudbenika. Na toj instanci se sve i završavalo a kvar je morao da se otkloni u najkraćem mogućem roku. Tako se gradila društveno odgovorna svest građana.

U današnje vreme je sve obesmišljeno, pa i nesrećni kućni savet koji, by the way što bi se reklo, u mojoj zgradi čini samo jedna ličnost koja u maniru najboljih krimića prima naknadu koja je predviđena i za predsednika i za blagajnika. Podvojena ličnost, nema šta! Od provere instalacija, naravno nema ništa. Kada mačke nema miševi kolo vode, kako je to narod koncizno sročio.

Moja ranija ekološko-socijalna svest se tako srušila u paramparčad.

Paramparčad (turcizam za koji čak i u Hrvatskoj tamošnji jezikoslovci nisu uspeli da nađu adekvatnu lijepu njihovu riječ). Primer (izvor vukajlija.com):

– Ženče, ode ona tvoja kineska vaza!
– Aj, lele meni! Pa je l’ mož’ da se zalepi?
– Jok! Otišla u paramparčad!

Pomenuću i druge „slučajeve“ moje ekološke „neodgovornosti“ koja se u međuvremenu stvorila. Više se i ne trudim da odvajam plastiku iz otpada i odlažem u posebne žičane konstrukcije ispred zgrade ili ne daj Bože u kontejnere za plastiku. Jednih i drugih naravno nema. A kada se i na kratko pojave u našim životima nestanu brzinom svetlosti jer se svi nekako trude da ih što pre unište. Naravno, ni kompanija (javno preduzeće, šic) koja se bavi prikupljanjem otpada nije baš vodila računa o tome. Radnici koji obavljaju te poslove bi jednostavno sve bacili na gomilu, u kamion za odnošenje smeća. Ekologijo, eve me! Tako mi ostaje da uživam u tom odvajanju otpada na vrste i podvrste samo kada se na kratko nađem u inostranstvu.

Kako sve to rešiti… pa korak po korak, naravno. Na prvom mestu je lična svest građana koje ima ili je nema. Ako je nema onda ju je potrebno postepeno stvoriti i to ne prisilom nego na lep način, kampanjama i poklonima. Zašto korisnici kroz račune za komunalne usluge ne bi recimo dobijali i kese za odlaganje smeća (za svaku vrstu otpada posebna boja). Malo košta a puno znači. Znam, neki će ih koristiti za sve i svašta ali će se vremenom i to rešiti. Ako ih dobijaju stalno, drugačije će se ophoditi prema njima a postaće im vremenom praktičnije od malih plastičnih (da, da sve su manje i manje kao da su se supermarketi i dragstori po dogovoru urotili protiv nas). Vremenom će i sami građani nadgledati jedni druge i potkazivati se međusobno vlastima.

Da ne dužim… Trenutno, samo jedna nacionalna manjina (da je ne imenujem jer to nije politički korektno) brine o ekologiji kod nas. Iz kontejnera od odbačenog đubreta odvajaju plastiku, papir, staklo… i odnose ih u reciklažne centre. To je sramota za jednu državu (ili grad) koja uopšte pretenduje da sebe tako naziva i da pokuša da se na mala vrata ušunja u zajednicu „visokosvesnih“ naroda kakva je EU. To odsustvo organizacije i smisla u svemu ruši našu veru u državu i vlast koju kroz davanja i poreze finansiramo i održavamo u životu. Zato sve više ljudi odlazi odavde. Ne zato što je tamo lepše, nego što ovde nije dobro i što su izgubili vremenom želju da non-stop plivaju uzvodno.

Doviđenja!

VODA KOJA CURI