DOGODILA NAM SE MAGLA

Zagađenje vazduha tokom zimskih meseci je postalo alarmantno. Magla koja se sručila na nas podsetila nas je na apokaliptične slike iz kineskih i indijskih gradova ali i otkrila mnogo suštinskih problema za koje nismo ni marili dok aplikacije za prikaz vrednosti kvaliteta vazduha nisu „sišle“ u narod. Naime, iz godine u godinu slušali smo i diskutovali o uzročnicima koji dovode do povećane zagađenosti vazduha koji udišemo ali je tek sad to postalo opipljivije jer svako na svom mobilnom telefonu može proveriti indeks zagađenosti. Tako je gusta magla paradoksalno na svetlost dana (ili noći) iznela sve one propuste koje činimo na planu ekologije i stvaranja preduslova za zdraviji život u našim sredinama. Svako od nas bi trebao da počne od sebe, da se zapita šta može učiniti da vazduh bude manje zagađen. Da li odvajamo otpad u pet-šest kanti u svojim domovima da bi ga pripremili za proces recikliranja, da li vozimo električne automobile, da li kad god možemo idemo pešice ili vozimo bicikl? Da li lokalne zajednice nastoje da gradski prevoz učine ekološki prihvatljivijim, da li svojim programima održivog razvoja podstiču svoje građane da koriste obnovljive izvore energije? Da li država svojim merama podstiče i koordinira akcije na stvaranju eco-friendly industrije, navika i suživota? Verovatno (ili pak sigurno) ne.

Zbog svega toga smešno zvuče izjave političara koje vozači dovoze na posao, koji su doveli „prljavu“ industriju u naše gradove, i koji na koncu porast standarda građana okrivljuju za nastalu situaciju.

„Vazduh je lošiji onoliko koliko nam je standard viši“ (Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik Republike Srbije)

Kao i kod svakog problema koji se pojavi kod nas, loptica se prebacuje u tuđe dvorište, sa jedne na drugu stranu… i tako sve dok problem koji se „rešava“ ne prođe ili se pojavi novi pa zaboravimo na stari.

Kako svaka loša stvar ima i svoju dobru stranu, to je i problem aerozagađenja doveo do pojave zanimljivih komentara na društvenim mrežama. Da parafraziram neponovljive momke iz TLN… sada i ptice idu pešice. Ma zdravo!

ANTRFILE: Vazduh je smeša gasova bez boje mirisa i ukusa. Međutim, zagađeni vazduh ima i boju i miris, i to ne tako dobar. Tu boju i miris mu daju čestice PM 2.5 (oznaka 2.5 znači da im je veličina manja od 2,5 mikrometara, a što su čestice sitnije one su opasnije jer dublje prodiru u organizam prilikom udisaja), PM 10, ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, azot-dioksid i ozon. Ove čestice utiču na indeks zagađenja koji se može izmeriti na osnovu količine čestica u mikrogramima po metru kubnom vazduha. Prema skali Evropske agencije za životnu sredinu na osnovu količine štetnih čestica u vazduhu postoje šest stepena zagađenja od kojih je svaki označen drugom bojom. Plava boja označava odličan kvalitet vazduha, zelena prihvatljiv, žuta srednje zagađen, crvena zagađen, bordo vrlo zagađen a ljubičasta ekstremno zagađen.

DOGODILA NAM SE MAGLA

VODA KOJA CURI

… ILI KAKO SAM IZGUBIO VERU U DRŽAVU I NJENE (NAT)PRIRODNE MOĆI

Verovali ili ne i meni se to dogodilo. Voda curi iz vodokotlića u kupatilu zbog moje, sada već višemesečne, nebrige. Nije to, da se razumemo, nešto dramatično – mlaz je i dalje mali i za sada nema nameru da preraste u poplavni talas i ugrozi komšije. Tu dolazimo do ključnog pitanja – kako je moguće da nas je sve briga za to. Mene, moju porodicu, komšije, kućni savet i naposletku kompaniju (javno preduzeće) koja se bavi vodosnabdevanjem i koja bi po svojoj vokaciji trebala da brine o resursu koji je krucijalan za njeno poslovanje. Ranije u (ne)srećno vreme socijalističkog društvenog poretka bi predsednik kućnog saveta ili njegov zamenik (prvi, drugi ili treći) bar jednom mesečno obilazio sve stanove u zgradi i svojim oštrim ali pravednim okom proveravao stanje električnih, vodovodnih i ostalih instalacija komšija i komšinica. Tada ovakva stvar ne bi mogla da prođe. Sećam se da smo svi „drhtali“ tog dana za koji bi bila zakazana mesečna inspekcija na najvišem nivou. Pojavljivanje imena stanara na oglasnoj tabli u sekciji izgrednika o kućni red bilo je ravno najvećoj sramoti za poštenog socijalističkog čoveka/đaka/studenta/trudbenika. Na toj instanci se sve i završavalo a kvar je morao da se otkloni u najkraćem mogućem roku. Tako se gradila društveno odgovorna svest građana.

U današnje vreme je sve obesmišljeno, pa i nesrećni kućni savet koji, by the way što bi se reklo, u mojoj zgradi čini samo jedna ličnost koja u maniru najboljih krimića prima naknadu koja je predviđena i za predsednika i za blagajnika. Podvojena ličnost, nema šta! Od provere instalacija, naravno nema ništa. Kada mačke nema miševi kolo vode, kako je to narod koncizno sročio.

Moja ranija ekološko-socijalna svest se tako srušila u paramparčad.

Paramparčad (turcizam za koji čak i u Hrvatskoj tamošnji jezikoslovci nisu uspeli da nađu adekvatnu lijepu njihovu riječ). Primer (izvor vukajlija.com):

– Ženče, ode ona tvoja kineska vaza!
– Aj, lele meni! Pa je l’ mož’ da se zalepi?
– Jok! Otišla u paramparčad!

Pomenuću i druge „slučajeve“ moje ekološke „neodgovornosti“ koja se u međuvremenu stvorila. Više se i ne trudim da odvajam plastiku iz otpada i odlažem u posebne žičane konstrukcije ispred zgrade ili ne daj Bože u kontejnere za plastiku. Jednih i drugih naravno nema. A kada se i na kratko pojave u našim životima nestanu brzinom svetlosti jer se svi nekako trude da ih što pre unište. Naravno, ni kompanija (javno preduzeće, šic) koja se bavi prikupljanjem otpada nije baš vodila računa o tome. Radnici koji obavljaju te poslove bi jednostavno sve bacili na gomilu, u kamion za odnošenje smeća. Ekologijo, eve me! Tako mi ostaje da uživam u tom odvajanju otpada na vrste i podvrste samo kada se na kratko nađem u inostranstvu.

Kako sve to rešiti… pa korak po korak, naravno. Na prvom mestu je lična svest građana koje ima ili je nema. Ako je nema onda ju je potrebno postepeno stvoriti i to ne prisilom nego na lep način, kampanjama i poklonima. Zašto korisnici kroz račune za komunalne usluge ne bi recimo dobijali i kese za odlaganje smeća (za svaku vrstu otpada posebna boja). Malo košta a puno znači. Znam, neki će ih koristiti za sve i svašta ali će se vremenom i to rešiti. Ako ih dobijaju stalno, drugačije će se ophoditi prema njima a postaće im vremenom praktičnije od malih plastičnih (da, da sve su manje i manje kao da su se supermarketi i dragstori po dogovoru urotili protiv nas). Vremenom će i sami građani nadgledati jedni druge i potkazivati se međusobno vlastima.

Da ne dužim… Trenutno, samo jedna nacionalna manjina (da je ne imenujem jer to nije politički korektno) brine o ekologiji kod nas. Iz kontejnera od odbačenog đubreta odvajaju plastiku, papir, staklo… i odnose ih u reciklažne centre. To je sramota za jednu državu (ili grad) koja uopšte pretenduje da sebe tako naziva i da pokuša da se na mala vrata ušunja u zajednicu „visokosvesnih“ naroda kakva je EU. To odsustvo organizacije i smisla u svemu ruši našu veru u državu i vlast koju kroz davanja i poreze finansiramo i održavamo u životu. Zato sve više ljudi odlazi odavde. Ne zato što je tamo lepše, nego što ovde nije dobro i što su izgubili vremenom želju da non-stop plivaju uzvodno.

Doviđenja!

VODA KOJA CURI