MENTALNI EMIGRANT

… ILI DA LI JE JOŠ NEKO OSTAO OVDE?

Svi koje znam ili su već otišli ili se pripremaju da odu iz ove „obećane“ zemlje u kojoj živimo. Da budem precizniji, zemlje koju su iskvarili korumpirani političari svih boja. Ko zna, sledeće godine u ovo vreme… I sâm sam već odavno (mentalni) emigrant. Čitam New York Times, primam informacije preko BBC portala vesti i gledam novosti iz Nemačke u informativnoj emisiji RTL Aktuell. Šta reći, izgleda nastojim da izbegnem stvarnost koja nas okružuje baš po svaku cenu. Tu stvarnost čine lažne vesti ili pak prave vesti ali upakovane na tendenciozan način. Sve u svemu strašno. Da ne govorim o tabloidima, grotesknim emisijama tipa „Kontravizija“ izvesnog gospodina Lava (a tako smo se radovali kada se rodio, kao sin vrsnih intelektualaca), vestima u kojima se naša verzija Machthabera (ko je pomenuo Kim Jon-una) pojavljuje toliko često da ponekad moram da se zapitam da li više viđam sebe u ogledalu ili njega na „malom ekranu“… Priznajem da je gledanje televizije relikt prošlosti koga praktikuju samo još retro tipovi poput mene, ali što je mnogo, mnogo je…

U ovoj zemlji više ni derbi nije derbi. Sve se pretvorilo u neobuzdanu i ružnu sliku satkanu od uvreda, neracionalnog divljaštva i fudbala koji ne zavređuje ni da se priča o njemu. Tako je pored svega i ovo otišlo u… „Honduras“.

Znam da se ništa neće promeniti sve dok je partijska knjižica značajnija od znanja, ali ne mogu nam ukinuti pravo na nadu. Nije greh maštati a sačuvati obraz i dostojanstvo ipak je važnije od sitnih privilegija koje dođu i prođu. Zato, nekako mi je drago zbog toga što nisam član nijedne partije. Daleko od toga da sam apolitičan ali naša „politika“ nema veze sa demokratijom. Naše partije su interesne skupine ljudi željnih napredovanja po svaku cenu i priznanja koja nisu mogli steći na normalan način već preskakanjem po dva stepenika odjednom. Ne, hvala. Mislim da ću do daljeg ipak ostati mentalni emigrant…

MENTALNI EMIGRANT