NEZAVISNA KATALONIJA

… ILI ZAŠTO NE NEZAVISNI ARAGON?

Katalonija (na katalonskom Catalunya, na španskom Cataluña) krenula je putem kojim se ređe ide. Odlučila se da na referendumu prokrči put ka svojoj nezavisnosti od Kraljevine Španije.

Inače, sam referendum je po rečima njegovih organizatora, u potpunosti uspeo. Uprkos brojnim nepravilnostima u samom procesu izjašnjavanja građana, snažnom otporu i brutalnoj intervenciji zvaničnog Madrida i oklevanju a potom i neslaganju Evropske unije koja je stala u odbranu interesa Španije. Evropska komisija je to objasnila činjenicom da je Španija članica EU i da to ne treba mešati sa pitanjem Kosova. Demokratija često ima više lica, ali šta je tu je.

Od pitanja da li će Katalonija stvarno izboriti svoju nezavisnost, mnogo je važnija činjenica da su na ulicama Barselone španski policajci primenili prekomernu silu i to nad građanima Španije koji misle drugačije! Posle ovoga ništa više neće biti isto kao pre…

Katalonski zvaničnici, pa i nadpolovična većina građana (prema zvaničnim procenama) su svoju težnju za nezavisnošću stavili u prvi plan tokom i neposredno nakon velike svetske krize iz 2008. godine. Ovaj bogati region Španije u kome danas živi nešto preko 7,5 miliona stanovnika, od čega samo u Barseloni oko 1,6 miliona, procenio je da više daje „španskoj kruni“ nego što od nje uzima. Zbog toga su rešili da na svojoj teritoriji izbore nezavisnost od Španije i proglase republiku koja će po njima bez problema moći ponovo da pristupi EU. Referendum je samo posledica i „kruna“ svega. Toliko se mržnje nagomilalo na obe strane ovih godina da je praktično Katalonija krenula putem bez povratka.

Tri su scenarija izlaska iz sadašnje krize. Prvi je davanje još veće autonomije i prava Kataloniji od strane zvaničnog Madrida, pa zašto ne i konfederalnog statusa u odnosu na ostatak Španije. Drugi je potpuno ignorisanje činjenice da se nešto dogodilo i nastavljanje po starom, što je ujedno i najgora varijanta koja nikome neće doneti ništa dobro. Treći scenario je stvarno pokretanje procesa razdruživanja. Ovaj scenario je najmanje verovatan uprkos činjenici da su građani na referendumi rekli svoje „Si“. Svaka sličnost sa Slovenijom pri raspadu Jugoslavije je namerna!

Katalonci su danas u Španiji priznati kao nacija. Međutim, ni kulturna autonomija ni velika prava koja Katalonija kao region uživa u Španiji, zarad mira u kući, nisu bili dovoljni. Točak istorije je ponovo pokrenut. Kraj je za sada vrlo neizvestan…

Istorija je tu neumoljiva. Katalonija je svoju nezavisnost praktično izgubila još u prvoj polovini XII veka kada su njeni vlastodršci doneli odluku o spajanju svojih teritorija sa moćnim susedom – Kraljevinom Aragon. Od tada Katalonija postoji samo kao oblast, kulturološki jedinstvena regija na Pirinejskom poluostrvu i, na žalost, ništa više. Zbog toga je pitanje prava na nezavisnost Katalonije vrlo diskutabilno.

Zašto Aragon ne bi imao veće pravo da traži svoju nezavisnost?

Istorijske činjenice:

Na Pirinejskom poluostrvu druga polovina XII veka i početak XIII veka bili su u znaku jačanja monarhija i oslobađanja od arapskog, odnosno mavarskog uticaja. Tokom tako zvane rekonkviste pod hrišćansku vlast vraćene su značajne teritorije Andaluzije, Mursije i Valensije. Kraljevina Kastilja je u to vreme bila najznačajnija i najveća na Pirinejskom poluostrvu. Kastilja je oko 1200. godine prisjedinila jugozapadne baskijske oblasti (delove Kraljevine Navare) a 1230. se sjedinila i sa Leonom, koga su pored matične teritorije činile još i oblasti Galicije i Asturije. Nakon rekonkviste bila je bogatija i za već pomenute oblasti Andaluziju i Mursiju, dok je Valensija pripala Aragonu.
Za vreme vladavine kralja Alfonsa X (1252-84) u Kastilji se definitivno učvrstila monarhija. Sa druge strane njen istočni sused Aragon je takođe veoma ojačao nakon sjedinjenja sa Katalonijom (1137) i osvajanja Valensije (1238). Takođe, Aragon se proširio i na istok. Njemu su pripale i kraljevine Majorka, Sardinija, Sicilija i južni deo Apeninskog poluostrva – Napuljska Kraljevina. Upravo oblasti Katalonije i Valensije dale su značajan trgovački zamah Kraljevini Aragon. Trodelna struktura ovog kraljevstva ostavila je delimičnu autonomiju državama koje su ga činile.

Kastilja i Aragon su se definitivno ujedinili 1479. godine definišući time nukleus Španije kakvu danas znamo. Nešto kasnije (1492) iz ruku Mavara preoteta je i Granada čime su oni definitivno proterani sa Pirinejskog poluostrva. Kastiljska kruna je 1515. godine aneksirala i Kraljevinu Navaru i tako je formirana teritorija današnje Španije. Španija pod današnjim imenom u dinastičkom smislu praktično egzistira od 1479. godine, de facto od 1516. i konačno de jure od 1715. godine. Od tada se Kataloniji, koja je predmet ovog istraživanja, gubi svaki trag. Tek 1931. godine Kataloniji je data veća politička autonomija unutar okvira španske države. Međutim, nakon Španskog građanskog rata, vojna hunta generalisimusa Franka koja je trajala od 1939. do 1975. godine ukinula je tu autonomiju. Autohtona katalonska kultura i njihov jezik su potisnuti. Tek nekoliko godina nakon završetka vojne diktature u Španiji, 1979. godine Katalonija ponovo dobija pravo da bude priznata kao „nacija unutar nacije“ u Španiji. Dobijaju pravo na svoju kulturu, jezik i regionalni parlament.

Korišćena građa iz enciklopedije:
The Times – Atlas svjetske povijesti (izdavač: Cankarjeva založba, 1986)

NEZAVISNA KATALONIJA

BREXIT I СРБ[IN]

Strasti se povodom BREXIT-a ne smiruju. Velika Britanija ili Ujedinjeno Kraljevstvo, kako god, možda neće ostati ni velika ni ujedinjena posle svega što se dogodilo. Škotska je već najavila da se neće pomiriti sa neminovnim izlaskom iz EU porodice. Isto važi i za Severnu Irsku, pa i za grad London. Svi imaju svoje argumente. Stiče se utisak da se sve dogodilo nekako ishitreno, počev od samog zakazivanja i sprovođenja referenduma kao jedne od najvećih demokratskih tekovina pa do (ne)očekivanih rezultata i pobede ideje „Napusti“. Velika Britanija je krenula tesnom većinom putem kojim se ređe ide. Građani, kako oni koji su glasali za izlazak tako i oni koji su glasali za ostanak u EU, čini se ne mogu da veruju šta se dogodilo. Ideja „britanska strojnica o britanskom ramenu“ je odnela prevagu. Političari, građani, mediji… svi se sada međusobno optužuju u pokušaju da se nađe glavni krivac za sve što se dogodilo. „Krivica“ je pala na radničku glasu, nezaposlene, provinciju i neodgovorne pripadnike elite. Dakle, na sve sem na samu ideju ujedinjene Evrope koja se nekako iskvarila i nestala u bespućima birokratije.

Ideja ujedinjene Evrope postala je taoc težnje Nemačke da uspostavi ekonomski „krug dvojke“ i da finansijskim mehanizmima uspostavi hegemoniju. Ponovo se vraćamo u tridesete godine dvadesetog veka kada su diktatori Benito Moussolini „Il Duce“ i Adolf Hitler „der Führer“ pokušali da svoje teritorijalne pretenzije podvedu pod ideju ujedinjavanja Evrope (ideja za dalje proučavanje: Mark Mazower „Hitlers Imperium: Europa unter der Herrschaft des Nationalsozialismus„). Naravno, te ideje su bile zasnovane na vođenju ratova. Savremena ujedinjena Evropa je nastala i počiva na idejama mira i ravnopravnosti. Neki, poput Velike Britanije, slagali se mi sa tim ili ne, procenili su da nacionalni identitet, samostalnost u vođenju politike i ekonomski identitet, ma kako to rogobatno zvučalo, moraju da imaju prevagu u definisanju međunarodnih odnosa. Zato su i rekli zbogom.

Šta će biti sa nama? Pitamo se, dok Evropa broji pluseve i minuse BREXIT-a, pokušava da zaustavi talas migranata i da očuva elitizam pred ostatkom sveta. Naš SRB[IN] će očigledno morati još dosta da pričeka dok se strasti ne smire, dok Hrvati ne postanu Europejci iako su već u EU i… dok mi ne postanemo Švajcarska koju sama EU moli da u nju uđe ali ona to ne želi. Sve podseća na priču o žurki na koju su pozvani samo cool momci i devojke i sa koje neko može da izađe kada proceni da se u gradu dešava nešto interesantnije. Mi smo u poziciji neugledne devojke koja bi krišom nepozvana da uđe na žurku i vidi bar na kratko taj blistavi svet o kome svi pričaju… ali je uvek u pokušaju zaustavi mišićavko na vratima i saopšti joj kako bi trebala da izgleda da bi je pustio unutra.

So, nobody’s ever noticed you?

BREXIT I СРБ[IN]

SARMA/САРМА

Da počnem od samog naziva ovog jedinstvenog jela, čije ime nosi u sebi neki mističan prizvuk davnih vremena. Naziv sarma nastala je od turske reči sarmak, što znači motati, umotavati. Ovo tradicionalno tursko jelo postalo je u većini balkanskih zemalja nacionalno jelo, koje nekako svi smatraju proizvodom njihove kuhinje… Srbi, naravno nisu izuzetak.

A sada ono aktuelno… Ovog leta se vodi ozbiljna polemika oko toga da li je u Grčku dozvoljeno uneti sarme, punjene paprike, zamrznuto meso, pečeno pile… Bolje je da stanem. U pomenutu polemiku su se uključili specijalni izveštači iz Grčke, naši turisti koji su prvi ovog leta zaboli srpske suncobrane u grčki pesak i svi oni koje tek očekuje odlazak tamo. Čak se i legendarni Mirko Alvirović iz emisije SAT Plus angažovao na rasvetljavanju ovog gorućeg problema. Na vetrovitom šetalištu Asprovalte raspitivao se o tome kod slučajnih polugolih srpskih prolaznika. Tu smo dobili i prve ohrabrujuće vesti. Sarma ipak može proći…

Kuče laje, a ja mislim ti si, otišo si, sarmu probo nisi!

Ali avaj… Ovih dana su stigli poražavajući i uznemirujući izveštaji sa makedosnko-grčke granice. Carinici pretrišu autobuse, pronalaze sarme i iste nemilosrdno oduzimaju. Šta ćemo, kažu, naredila EU. Nijedna sarma ne sme probiti barijeru! Biće ovo izgleda dugo i toplo leto. Oni, koji i odu na more imaće tako razlog više da se što pre vrate u zemlju. Bar zbog sarme…

Sarma je tako postala novi buzzword na ovim prostorima – i to sa pravom!

Napomena: Digrafski naslov je stavljen tek onako – da svi budu zadovoljni!

SARMA/САРМА

HOD NA PRSTIMA

Situacija u Srbiji postaje već izuzetno ozbiljna i po merilima najvećih pesimista i optimista, sve jedno. Intelektualci su izabrali da se brane zavetom ćutanja i da se povuču pred naletom primitivizma i improvizacije. Ljudi žive u šarenim obećanjima aktuelne vlasti – u Srbiji se to naziva nadom, a u ostatku sveta manipulacijom ljudskom svešću.

Dok se na jednoj strani (kao) štedi na drugoj se bukvalno rasipa. Država nikako ne uspeva da smanji svoje troškove poslovanja a traži od naroda da „štampa dvostrano“ kako se ne bi trošilo previše papira. Degradacijom zaposlenih u zdravstvu i u prosveti, smanjivanjem „plata“, sadašnja kriza će se preneti i na više sledećih generacija. Deca će shvatiti gde se nalaze, a ona definitivno brže shvataju od odraslih, i spakovati kofere! Za razliku od odraslih deca više ne veruju u bajke. Da li će neko staviti prst na čelo zbog toga. Ne verujem. Nema ko! Oni koji su zaduženi za to ili nemaju čelo ili su postali suviše nadmeni pa su im prsti zauzeti drugim stvarima.

Zato naše ćutanje kao opredeljenje i hod na prstima treba što pre zaboraviti i nastojati da se probudi svest… Severna Koreja i nije više tako daleko.

PS Ko još nije shvatio iz ove priče da mora da nauči engleski, nemački ili norveški neka što pre shvati. Bajka o ulasku u EU će i 2020. počinjati istim rečima kao što počinje i danas: „Za 5 godina…“

HOD NA PRSTIMA