(PRED)IZBORINA GLASNOĆA

IZBORNA TRILOGIJA – Deo prvi

Izbori u svakoj demokratskoj zemlji predstavljaju „praznik demokratije“, priliku da političke organizacije prikažu svoje stavove a narod u demokratskoj atmosferi sučeljavanja različitih mišljenja, programa i kandidata, izabere ljude koji će ih doslovno predstavljati u predstavničkom domu – skupštini.

Ukoliko vam ovo zvuči previše bajkovito verovatno živite u Srbiji. Pogodio sam, zar ne?! Izbori se u ovoj našoj brdovitoj zemlji na Balkanu uvek održavaju u nekoj „smorenoj“ atmosferi nepoverenja, laži, afera, podmetanja, ismevanja drugih… Ukoliko tome dodate neverovatne ideje i obećanja koja vređaju logiku prosečnog stranački neopredeljenog (nezainteresovanog) čoveka, ostaje prilično gorak utisak u ustima. Usud sudbine nam je izgleda da se sve pravi po meri shvatanja „običnog“ čoveka koji je izgleda na ovim prostorima prilično „običniji“ od ostatka planete čim pristaje (i glasa) na/za ono što mu se servira.

Šta imamo na meniju ove čudne 2020? Pre svega činjenicu da su izbori već odlučeni i pre izlaska na birališta. Ljubomir Madžar je u svom autorskom tekstu za Nedeljnik tu činjenicu podvukao rečenicom: „Izvesnost izbora je obrnuto srazmerna njihovoj demokratičnosti.“ Aktuelna vlast je do te mere izvršila etatističku deformaciju društvene zajednice da je CRVENA LINIJA odavno pređena jer nam je država postala monopartijska monolitna struktura. Sve je do te mere politizovano i potčinjeno jednom čoveku koji se nalazi na vrhu piramide bezličnih poslušnika da se ozbiljno moramo zapitati za svoje duševno zdravlje i moralna načela kada smo dozvolili da se sve to dogodi pred našim očima. Takav sistem koji se pod paravanom demokratskih institucija razvio za, istorijski gledano, vrlo kratak vremenski period na jedan zastrašujući način je praktično zbrisao ili učinio irelevantnim svako drugačije mišljenje. Kada držite medije i sve najvažnije pozicije na svim nivoima svake institucije koja je pod ingerencijom države, a uz to sa druge strane imate narod koji je do te mere devastiran da mu je i malo mnogo a svako obećanje kao već gotova stvar, onda jednostavno postajete gospodar mikro svemira kojim vladate. Nažalost, demokratska opozicija je upala u zamku koja joj je na vrlo perfidan način postavljena. Počela je da tumači već izrečeno, komentariše već urađeno i sve to bez jasnih predloga šta bi oni rekli ili uradili drugačije. Time je, uvek za korak iza njih, obeležena kao skupina ljudi koji se stalno žale i kritikuju… i jednostavno je nestala ili preciznije rečeno svedena na statističku grešku. Utopljena u svojim svađama oko toga da li na svadbu (čitaj: izbore) treba poći autobusom koji bi imao jednog vozača ili je bolje da svako krene svojim autom. Samodovoljna u krugu koji se samozadovoljava samopodrškom istomišljenika na društvenim mrežama. Razjedinjena u ideji bojkota igre jer je stariji i jači brat pokupio sve igračke… Turobno i tužno!

Da ne bude sve tako crno, pobrinula se predizborna kampanja u skučenom formatu otvorena tik nakon proglašenja veličanstvene pobede nad Koronom. Kim Džong-Une, brate i prijatelju, kao da si ti režirao ovaj „film“!

Vladajuća parija (ne, nije greška), zajedno sa svojim satelitima je skupila potpise za sebe, onda su se malo kao fol svađali da bi narod shvatio ko je ko i „profilisao“, kako se to stručno kaže, političke aktere. Onda su, pošto su imali višak vremena a i tako su u mogućnosti, skupili i potpise za neke male stranke stvorene da međunarodna javnost ne pomisli da je ovo Belorusija ako bi se pobedilo sa 98% procenata glasova. Scena za Gospodara prstenova je postavljena. Kada pobedi, malo će se iznenaditi na tolikom poverenju naroda, sklopiti onako prste kao što samo on ume i poradovati nekih 7 minuta. Potom će obećati nova obećanja po onom oprobanom sistemu koji, gle čuda i m*da, izgleda i dalje deluje kod njegovog naroda (pa ne mora ni da smišlja novi).

Predizborni spotovi, izveštaji sa stranačkih skupova i izjave „za reklamu“ su bile neobjašnjivo neinventivne i jadne kao da su ovo prvi postkomunistički izbori u nekoj zemlji kolhoza i marketara sa petokrakom zvezdom stavljenom u zadnji levi džep. Meni je svakako ovu kampanju obeležio stejdž dajving povučenog Hasima, koji je poželeo da leti na magičnom ćilimu. Svakako ne manje bitan je i zabranjen pomalo perverzni spot igre sa vozićima Velikog Manitua i njegovo saopštenje za javnost devojčici da će joj vratiti tatu iz inostranstva. Da li se malo poigrao i sa mamom dok onaj tata iz inostranstva nije tu nikada nećemo saznati. Kada je u pitanju opozicija hajlajt je bio Vrisak gospodina Dika. Ona druga, opozicija opozicije pod kodnim nazivom SzSzP ili šta god, objašnjavala je svojim (ne)biračima zašto trebaju da glasaju za njih tamo neke 2035 kada izborni uslovi budu savršeni a oni i dalje „lideri“ u svojim partijičicama.

Vidimo se u nekom drugom filmu, što reče Boris Tadić.

(PRED)IZBORINA GLASNOĆA