MOJ ŽIVOT BIĆE ŠVICARSKA

Postoji jedna zemlja na svetu u kojoj je privilegija živeti, već vekovima. To je onaj nedodirljivi, uglađeni sused na koga su svi ljubomorni a koji živi svoj život ne mešajući se u tuđe i ne zavideći nikome. Uređeni odnosi, poštovanje privatnosti čoveka i zajednice kao celine, bilo da je u pitanju stambena zgrada, kvart nekog grada, selo ili šta god… Svuda je narod taj koji se pita, kroz građanske inicijative, preko referenduma ili samih izbora u kranjem slučaju.

Tamo se na izborima biraju odgovorni političari, odnosno administracija koja je u službi građana koji su ih birali i poklonili poverenje. Oni su službenici grada, kantona ili države, dakle radnici, a ne ljudi koji žive na sedmom nebu i odatle upravljaju i pričaju bajke. Zbog toga mi, svet, a možda i većina samih Švajcaraca i ne zna ko je premijer ili predsednik Švajcarske Konfederacije. I ne trebaju da znaju, ako ćemo pravo… jer tamo očekuju od političara da savesno obavljaju svoj posao i ne očekuju, kao negde, da ih vide svako veče na televiziji i da im otvaraju oči i objašnjavaju da im je lepo iako baš i nije. Ko je pomislio na Srbiju, sam je kriv.

Nekad imam utisak da tamo menjaju i busen trave u parku ukoliko nije dovoljno zelen i ako to nekom građaninu Švajcarske Konfederacije to bode oči. Jer… taj isti građanin je „Schweizer Burger“ i plaća porez. Daje novac za koji sa pravom očekuje da dobije ozbiljan „proizvod“.

Plate su u ovoj „Utopiji“ (koja pak stvarno postoji za razliku od „Utopije“ Tomasa Mora) visoke i obezbeđuju noramalan život. I više od toga. Da, usluge su tamo skupe ali ne toliko skupe koliko naše za koje mislimo da su jevtine a nismo u mogućnosti da ih plaćamo! Ipak, i pored te „skupoće“ svakom radno sposobnom građaninu ostaje tamo dovoljno za normalan život, život dostojan čoveka. Visoke plate teraju ljude da više troše što generiše nove usluge i nova radna mesta. Visoke plate i ušteđen novac stvaraju ideje o sopstvenom poslovnom poduhvatu što opet vodi ka novim radnim mestima. Tu se krug dobrog života zatvara. Kod nas je, međutim, prekinut negde na sredini. Možda i na više mesta.

Tamo, u „Utopiji“, se puno radi. Nema se slobodnog vremena. Možda, ali zato tamo postoje vikendi tokom kojih ljudi putuju negde, idu u prirodu i uživaju u životu. Kod nas vikendi ne postoje jer se plašimo da potrošimo više nego što možemo i smemo jer nećemo imati za narednu nedelju. Nikad ne znamo šta nas može zadesiti naredne nedelje. Oni očekuju vikende, a mi čekamo da vikendi prođu… Tamo ni odlazak u penziju nije kraj života već novi početak jer penzioneri ne žive bedno i ne „doprinose“ boljitku države svojim odricanjem kao negde (na primer kod nas).

Možda ta izvesnost stvara depresiju kod ljudi, želju za avanturom i neizvešnošću. Takvi su dobrodošli u Srbiju. Pokazaćemo im rado pravu „životnu avanturu“. Pročitajte knjigu Paula Koelja „Preljuba“ da bi ste upoznali ovaj segment života u Švajcarskoj. To je moja preporuka u nedostatku boljih ideja u ovom trenutku.

U međuvremenu, gledaću da u mom malom kantonu u glavi izgradim život koji bar malo liči na onaj u Švajcarskoj. Moj život biće Švicarska, još malo pa savršen…

MOJ ŽIVOT BIĆE ŠVICARSKA