„PREOBRNALI“ SMO SE…

Loše političare biraju dobri ljudi koji ne izlaze na izbore. Kako se približavaju parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji, poznati pod kodnim nazivom „И2016“, raste i tenzija među neposrednim učesnicima predizborne „utrke“ i „poznavaoca“ prilika odnosno političkih analitičara. Mi, ničim izazvani glasači, sve to posmatramo sa strane sa osmehom ispunjenim gorčinom. Koga izabrati, pitamo se, jer izbor stvarno šarolik. Ima tu i bivših i sadašnjih prodavaca magle, lopova, patriota, izdajnika, preletača… A ima i novih kandidata iz stranaka i pokreta koji su nastali od starih tako što su se odrekli svih svojih loših poteza, promenili boju odela i nabacili širi osmeh kako ih ne bismo slučajno prepoznali.

Naša politička scena se polako stabilizuje nakon više od 25 godina od uvođenja višestranačke scene i 15 od uvođenja „demokratije“. Postaje sve sličnija američkoj ili britanskoj gde se za svaki okrug decenijama zna za koga i kako glasa. Nemoguće, pomislićete… Šalu na stranu, pre nekoliko nedelja sam prisustvovao „konverzaciji“ vatrenih pristalica jedne od vladajućih stranaka. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje N. Sve se događa na otvaranju jedne strane fabrike. Mada, kada stavim prst na čelo, postavim sebi pitanje: Kako su svi nekako tempirali da završe izgradnju fabrika i puteva baš pred izbore. Čudno?! Elem, ove vatrene pristalice iskrcane su iz autobusa koji je stranka zakupila tajno da vođa ne sazna i ne pomisli slučajno da nije toliko voljen kako on misli. Kako sam načuo iz njihove priče bili su nekada glasači druge vladajuće stranke. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje P. Raspravljali su kome će pokloniti glas, mada su već bili u majcama i sa nakrivljenim stranačkim kačketima one prve vladajuće stranke sa početka ove besede. Zastavice i balone nisu imali. Kao ni transparete podrške na drvenim motkama sa podrškom vođi na jedinom pravom putu. Osetio sam da su se malo dvoumili. Ipak, tradicija kraja iz koga potiču je tradicija kraja iz koga potiču. Više od 25 glasanja za jednu stranku i sada preokret. Mora da stvarno napredujemo i hrlimo u bolju budućnost, a ja nikako da to primetim. „Preobrnali smo se!“, reče jedan od njih. „Valjda će i oni naši stari nešto da štpnu…“, reče drugi. Razgovor je tekao i tekao… U pozadini je govorio vođa. Korio je svog stranačkog kolegu koji je govorio neposredno pre njega, valjda predsednika opštine kojoj je država „podarila“ fabriku. Preterao je sa isticanjem podrške njemu i stranci kojoj pripada. A to nikako ne valja, kvari imidž…

„PREOBRNALI“ SMO SE…

KULT LIČNOSTI

… ILI KAKO SE OD PARTIJSKOG APARATČIKA POSTAJE BOŽANSTVO.

Neki ljudi su stvarno perfidni. Ne znam šta je gore – kada se Neko pravi da ne zna šta se oko njega dešava ili kada se njegovi podanici utrkuju ko će više podržati njegovu (bučnu) sujetu? Kako je samo malo vremena potrebno da neko ko u Srbiji oseti da ima moć počne da gradi svoj božanski status. Negde visoko na Olimpu živi najlepši i najpametniji vođa, daleko od stvarnosti i života. Vođa koji zna da igra košarku, šah i koji se razume pomalo u sve i svašta (bar sudeći prema kvizu „Potera“). Odmah se stvaraju (nevidljivi) protivnici kako bi se što brže stvorio kult ličnosti, ljudi koji finansiraju tu šačicu buntovnika koji su skrenuli sa pravog puta i mediji koji poltronski prate ove „aktivnosti“. Naravno, Wolfjugend je već tu. Tuda-svuda, među slučajnim prolaznicima ili tamo gde se ukaže potreba za tim. Kao u stara dobra vremena. Nije ih potrebno posebno prizivati. Svako ima svoj motiv, zar ne? Sramota je, ali istovremeno i žalosno, koliko ljudi nisko padaju u strahu za svoju egzistenciju. Poltronstvo se uvek javlja tamo gde manjka demokratije i transparentnosti. Tamo gde vlada siromaštvo i beznađe.

„Neću da budem član mafije…“ (Bora Đorđević)

Živeo vođa! Šta reći?! Postajemo partiokratska država umesto da je stvoreno meritokratsko društvo kako je obećavano. Mada, kada bolje razmislim – oduvek je Srbija i bila partiokratski monstrum, u jednopartijskom sistemu i u doba višepartizma. Nikada se neće promeniti taj začarani krug jer i najveći stručnjaci i najbolji ljudi kad-tad popuste i potpišu pristupnicu. Sve se, dakle, svodi na naci(o)kratski sistem upravljanja koje regrutuje nove i nove članove. Ko ostane izvan organizacije ne može da računa na bilo kakvu poziciju u njihovoj hijerarhiji. To se šapatom prenosi jer nije zvanično proklamovano, ali je postalo praktično aksiom, nešto što a priori važi.

Ein Volk, ein Reich, ein Führer.

KULT LIČNOSTI