PITAJ LIJA ZA BIA

… ILI KRATKA PRIČA O POGREŠNOM MARKETINGU

Promotivni spot Službe je eklatantan primer pogrešno vođenje kampanje. Zašto? Zato što izaziva negativna osećanja kod ljudi, možda strah, nelagodu… Da ne nabrajam dalje. Mislim da je sasvim dovoljno za početak.

Slogan „SVE SE MENJA, SLUŽBA OSTAJE“ implicira da je ova organizacija jača i od same države, da je entitet za sebe, nedodirljiva, ali i poziva na neka prošla vremena. Da, mislim upravo na one organizacije pod kodnim imenima Ozna i Udba – paramilitarne tajne milicije sa dozvolom za ubijanje političkih (narodnih) neistomišljenika?! Služba je verovatno sve osim primamljivih agenata u odelima i njihovih “bond devojaka”.

Ovo što su poručili znači da su jači i od samog marketinga i logike njegovog postojanja. Ne verujem da im je namera bila da izazovu šok kod gledalaca jer ovde nema potrebe za šokom. Ili radiš za njih ili ne radiš za njih. Ili ih voliš ili ih ne voliš. Ili im se podaješ ili ne.

Sa druge strane duge je primer odličnog promotivnog slogana, lansiran otprilike u isto vreme kada i marketinški biser Službe: „Da skratimo. STIHL.“. Jasno, dovoljno, kratko. Jaka poruka o brendu koji svi znaju. Jednostavno, zar ne?

Da se vratimo „službenicima“. Predlažem da naprave novi promotivni spot u kome bi malo zakomplikovali stvari. Recimo da postave zagonetku koju treba rešiti da bi otkrili ko stvarno može da radi za Službu a ko ne.

U novom spotu čija se radnja dešava u nekom kineskom restoranu, ulazi mladić pun nade i željan rada za Službu. Naručuje hranu. Vešto barata štapićima – dobar znak (danas štapići, sutra oružje). Uočava kolačić sreće na tanjiriću levo od njega – dobar znak (danas kolačić, sutra neprijatelj države). Otvara ga – dobar znak (znači da je znatiželjan, pritom ne mislim na “bond devojke”; sutra bi lako mogao da izvuče bitne informacije pod svetlom lampe). Pronalazi poruku na kojoj piše: „Pitaj gospodina Lija za BIA!“ Znači, na pravom je putu. Ukoliko još u kuhinji koja se vidi sa mesta gde sedi može da odredi ko je gospodin Li a ko gospođa Li – stvar je skoro pa rešena. Dovoljno je inteligentan za Službu. Više ne znači bolje u Službi, zapamtite. On će mu reći ispod kog kamena u dvorištu je upisnica. Ali to nije kraj. Poslednji ispit zrelosti koji treba da položi je da prijavi gospodina Lija čoveku koji sedi u uglu restorana. Pogađate u crnom mantilu. Razlog? Pa i nije bitno. Recimo da je gospodin Li upotrebio palmino ulje od juče pri pripremi svinjetine u slatko-kiselom sosu. Važno je da se nešto radi a Služba nikad ne spava.

Priča se ovde ne završava jer „SVE SE MENJA, SLUŽBA OSTAJE“.

ŽELIM DA UDIŠEM VREME

Želim da otkrijemo jedno drugo pogledima, ćutanjem i rečima koje same pronalaze put.

Želim da te ispratim kući i poljubim za svaki rastanak na mestu na kome ćemo se sutra već ponovo sresti.

Želim da budemo ljubomorni na naše susrete i našu ljubav, na dodire u tami i osmehe pod suncem.

Želim da osluškujem tvoju tišinu i budem deo tvoje buke.

Želim da udišem vreme… s tobom.

THE B-SHOP

Naslov je samo metafora za odnos prema životu većine nas. Stalno odlaganje, čekanje… A onda u jednom trenutku shvatimo da smo na neke stvari predugo čekali i da život jednostavno nema reprizu iako očajnički želimo da sada, kada smo po našem mišljenju dovoljno zreli i najzad spremni, proživimo ono što smo propustili jer u pravom trenutku nismo imali dovoljno hrabrosti.

Da, jedna radnja lanca THE BODY SHOP se zatvara. U mom gradu. Jedina u tom gradu. Ovaj brend prirodne kozmetike simbol je na neki način nekog drugačijeg poimanja i pristupa životu. Kvalitet ima i svoju cenu. Ali većina nas izgleda nije imala dovoljno samopuzdanja i sredstava u pravom trenutku da sebi priušti zadovoljstvo posvećivanja i ugađanja sebi. Odlagali smo taj trenutak. Nadali se da će biti prilike i za to. A onda poruka na njenom izlogu u centru grada – Sniženje zbog zatvaranja.

I onda smo otkrili da imamo vremena da uđemo u nju. Da je otkrijemo. Da poput bogate sirotinje kupimo nešto što smo do sada samo gledali u prolazu, odmahujući rukom uz ono “drugi put”. Shvatili smo da tog drugog puta neće biti ako se ne dogodi upravo sada. Otkrili smo neotkrivenu lepotu samougađanja koje nam toliko nedostaje u životu. Da bi spoznali i zavoleli sebe. Najzad.

Uskoro će na njenom mestu biti neka druga radnja. Međutim, u nama će ostati osećaj koji ste verovatno doživeli kada posle mnogo godina odlaganja odete na neki “reunion” koncert poznatog benda i shvatite da su na bini samo starci iza čijih lica i pokreta pokušavate da za sebe otkrijete one likove koje imate u sećanju iz nekih njihovih ranijih muzičkih nastupa kada su bili oni pravi, popularni i mladi. A tada niste imali vremena za odlazak na koncert ili ste radili nešto “važnije” u životu. Možda je to i onaj osećaj kada sretnete ženu kojoj ste se nekad divili ali niste imali hrabrosti da joj priđete pa joj je prišao neko drugi. Odveo i učinio vama nedostupnom. Možda je sada slobodna i svoja, ali su na njoj tragovi nečijih tuđih poljubaca i dodira.

Osećaj razvodnjenosti i neuverljivosti. On živi u nama ako ne naučimo da prepoznamo i proživimo pravi trenutak onda kada mu je vreme i kada čeka da se dogodi upravo nama…

I’AM NE’AM

I ove godine svako veče “menjaže” u Nišu održavane su na starom mestu, na Bulevaru Nemanjića. Opet se čulo ono i’am i ne’am. Precrtavani su brojevi na papirićima, a ove godine ih je bilo zaista puno. Ne znam da li su i devojke fudbalera ili bar tašte bile na nekim sličicama. Ja sam svoje skupljanje završio negde tamo kada su izmislili Internet i kada sam shvatio da koristim svoju decu kao alibi za kupovinu kesica sa sličicama kada se pojavim na kiosku. Sve je počelo daleke 1982. sa prvenstvom u Španiji. Eh, bilo je to neko lepše vreme… U međuvremenu su fudbaleri postali momci očičani “na opasno”, magneti za sponzoruše i pokretne galerije neuspelih tetovaža.

Ipak, lepo je videti na jednom mestu svo to ushićenje i vajb koji vlada između tih ljudi, istinskih kolekcionara koji razgovaraju o fudbalu, stavljaju krstiće na brojeve koje su “osvojili” ali i poštuju nepisana pravila ferpleja koji vlada između njih. Neki od njih precizni hladno skupljaju sličice, ne retko da bi kasnije taj album prodali i zaradili na njemu. Drugi uživaju u tome da polako dođu do zacrtanog cilja. Treći pak žele samo ambleme reprezentacija ili sličice zvezda. Mora se priznati da je ovo na neki način “zanat” koji polako izumire. Zato treba uživati u njemu dok traje.

U nastavku saznajte koja se reprezentacija najbolje snašla, koja je bila najpotentnija i zašto su voditeljke “Slagalice” bile jedno vreme na aparatima. Svetsko prvenstvo u novembru i decembru. Pa zašto da ne. Igrači nisu bili smoreni kao što je to već nepisano pravilo kada se igra početkom leta kada svi gledaju kada će pre na svoje jahte.

U delu takmičenja po grupama oprostili smo se od nekih reprezentacija koje su važile za tako zvane favorite iz senke. Belgija, Nemačka, Danska, Urugvaj i… Srbija izbrisane su kao da ih nije ni bilo.

Iz A grupe napustili su nas Ekvador i Katar. Za reprezentaciju Ekvadora nema šta puno da se kaže. Nisu Brazilci i to je oprilike to. Reprezentacija Katara, zemlje domaćina, pokazala je koliko je mogla – dakle ništa. Pokušavali su nešto ali su stvarno preslabi za ovaj nivo takmičenja. Šeici neće biti zadovoljni. Definitivno! Dalje su prošle reprezentacije Holandije i Senegala.

Grupa B očekivano nas je ostavila bez Irana i Velsa. Iran je jedna od “onih zemalja” o kojima se priča u negativnom političkom kontekstu zbog stanja ljudskih prava. Zbog toga su bili u centru pažnje u ovoj grupi a njihov susret sa SAD se posebno očekivao. Na kraju su se ipak izgrlili. Fudbal je samo igra. Velšani su opravdali svoju neopravdanost. Verovatno ih pola sveta gleda kao na neko malo kraljevstvo iz “Igre prestola” u kome žive zmajevi i trolovi. Lepše polovine njihovih momaka su se bar dobro zabavljale na razuzdanim pool party dešavanjima uz alkohol i online blamiranje. Iz ove grupe u drugu fazu takmičenja otišle su Engleska i SAD.

Meksiko i Saudijska Arabija su ispali iz grupe C. Meksikanci će se vratiti tekili tako da nema mesta tugovanju a momke iz zemlje Sauda kući čeka po jedan Rolsić po glavi. Pamtićemo ih po tome što su pobedili Gaučose i po harizmatičnom treneru iz Francuske koji je opak (stariji) frajer ako ništa drugo. Argentina i Poljska bile su jednostavno bolje i overile vizu za narednu rundu.

Grupa D je donela jedno od iznenađenja. Pored očekivanog teleportovanja Tunisa, iz grupe je ispala i “uvek neugodna” Danska. Lego kockice im se nisu uklopile kako treba i zato pre vremena idu kući. Francuska i Australija prošle su dalje.

Iz grupe E su “nestali” Nemačka i Kostarika. Nemačka se previše bavila politikom i tim da li će u finalu njenom kapitenu dozvoliti nošenje trake duginih boja. Njihova slika sa rukama preko usta ostaće primer parodije od sada pa zauvek. Kostarika je bila suviše slabašna za sve ovo, nešto poput Katara. Dalje je otišao Japan (neočekivano) i Španija (očekivano).

Grupa G ostavila nas je bez Belgije i Kanade. Belgija, večiti “zamalo” pobednik svih takmičenja je neočekivano prerano napustila prvenstvo. Previše su hteli i bili nekako stegnuti da bi mogli da pokažu svoj pravi potencijal. Mada, da je Lukaku imao svoje veče protiv Hrvatske moglo je svašta da bude. Nažalost, više je ličio na Zvonara Bogorodičine crkve nego na fudbalera. Kanada – njih ionako samo znamo kao zemlju severno od SAD. Dalje su iz ove grupe otišli veoma interesantni Maroko i Hrvatska kao već poslovično dobra turnirska reprezentacija.

Naša grupa G. Srbija je ispala. Uz Kamerun. Ostaće zabeleženo da su naši momci bili najpotentniji i najnapaljeniji od svih prisutnih reprezentacija. Pokazali su kako se psuje kada treba i je.. kada ne treba. Ekipa momaka čije su devojke “najlepše u gradu”, ali sve nekao slične pa ih je bilo lako pomešati ako se ne pazi. Šteta. Puno smo očekivali od ove družine koja je tako moćno izborila plasman na ovo prvenstvo, uz igru koja je zaista obećavala da se nešto lepo i nama (najzad) može dogoditi. Brazil je bio prejak za nas, Kamerun po meri da se pobedi ali nismo imali sreće i koncentracije, a Švajcarska je već bila za ono biti ili ne biti. Nije bilo. Više sreće u sledećem izvlačenju, momci. Kamerun… ah da, to su neki Afrikanci, zar ne?! Njihovo najjače oružje bio je jedan vrač/šaman koji nas je garant začarao. Brazil i “albanizovana” Švajcarska prošli su dalje.

Grupa H ostavila nas je bez Urugvaja i Gane. Urosi jednostavno nisu imali sreće a momci su se stvarno borili. Na kraju su sve porazbijali i otišli negde tamo južno. Ganci su od starta bili autsajderi pa i nije neka šteta što se ono kaže. Osminu finala izborile su reprezentacije Portugalije i Južne Koreje.

Osmina finala je donela stvarno zanimljive duele jer od ove faze takmičenja više nema šale. Onaj ko izgubi pakuje kofere i tačka. Nema popravnog ispita.

SAD je prva reprezentacija koja je precrtana u ovoj fazi. Njeni navijači su ličili na neku družinu iz “Čarobnjaka iz Oza” a onaj tip iz Zalagaonice večno će žaliti što onomad nije kupio znojavi dres Pulišića jer bi na njemu sada zaradio čitavih 179 dolara. Holandija je ipak za klasu bolji protivnik. Poljska i Australija položili su svoje oružje protiv Francuske i Argentine što je i bilo očekivano. Srećom po nas južnjake, komentator koji je vodio utakmice na kojima je igrala reprezentacija Australije nije “zapinjao” na prvom slogu te nismo gledali AUstraliju. Voditeljke “Slagalice” su sigurno bile na aparatima ali ko im je kriv. Senegal bez Manea nije bio dovoljno jak da prođe Englesku.

U drugoj polovini kostura Japan je izgubio od Hrvatske. Nisu se obrukali. Naprotiv! Korektno su odigrali sve utakmice. Japanski požrtvovano i precizno. Ne treba zaboraviti da su u prvom krugu takmičenja pobedili i Nemačku i Španiju! Južna Koreja je “naletela” na zemlju sambe i uživanja u fudbalu – Brazil. Očekivano su “kimovani”. Nisam živ kako li su samo u Severnoj Koreji proslavili njihov poraz. Španija je pomalo neočekivano doživela poraz od Maroka. Ali ako se zna da su u poslednjoj utakmici grupne faze kalkulisali kako bi upravo njih izvukli za protivnike onda sve dobija na nekoj posebnoj težini. U poslednjoj utakmici osmine finala Portugalija je ponizila Švajcarsku. Nije da nam nije drago zbog toga. Legija stranaca u kojoj jedva da ima originalnih “sajdžija” ide kući.

Četvrtfinale je već veoma ozbiljna stvar. Biti ili ne biti. Osam najboljih reprezentacija u borbi za svetskog prvaka.

Brazil je skup momaka koji igraju svoju igru. Njima ne treba trener niti je važno da li je ispod njihovih nogu pesak ili trava. Međutim, veliki Brazil ima i svoje mane. Preveliko samopuzdanje koje često može da napravi problem… jer, ovo nije plaža a dečki iz Hrvatske su imali ono nešto što ih je odvelo dalje. Dokazali su da ako su penali lutrija, onda su definitivno Hrvatska državna lutrija. Iza Brazila će ostati priča o jednom momku koji je vanserijski talenat ali ipak na utakmici provodi više vremena na leđima od svake glumice iz filmova za odrasle. To smeta… Holandija (pardon Nizozemska) nije uspela da prođe Argentinu. Industrijski precizan i disciplinovan način igranja fudbala ipak nije mogao mogao da nadmaši neku neobjašnjivu harizmu Gaučosa, koji su predvođeni Mesijem na ovom svetskom prvenstvu do sada pokazali neverovatnu želju da se pobedi i nadmaši protivnik na terenu. Portugal je ostao bled i anemičan u sudaru sa najprijatnijim iznenađenjem ovog prvenstva, reprezentacijom Maroka. Tokom prvenstva su igrali dobro, na momente čak fantastično, paradoksalno onda kada u timu nije bio veliki Ronaldo. Ostaje utisak da su se i reprezentacija Portugalije i on sa njima nekako izgubili u prevodu. Engleska sa svojom parolom “Fudbal se vraća kući” zaustavljena je u meču sa Francuskom. Svi su nekako mislili ili se bar potajno nadali da je ovo njihova godina i da mogu do samog vrha. To se nije desilo.

Polufinale. Četiri najbolje ili najsrećnije ekipe našle su mesto u završnici prvenstva. Dve su morale da završe u aleji zaslužnih. Nažalost.

Maroko. Prva afrička i prva arapska reprezentacija koja je ikad dogurala do polufinala. Pamtiće se ova generacija fudbalera koji su ostavili srce na teren i pokazali kako se igra za svoju zemlju. A igrali su odlično, disciplinovano i hrabro. Njihova igra se može opisati sa tri reči: transformacija, tranzicija i vera (u sebe i svoje kvalitete). Ne, nisu oni virtuozi sa loptom. Momci su jednostavno svoji i spremni da daju sve od sebe. Svaka čast! Hrvatska je takođe završila svoju priču u polufinalu. Bila je dobra ali je to jednostavno bio njen krajnji domet.

Finale. Argentina i Francuska. Strast protiv tradicije i šarma. Mesi je podigao Boginju i ostvario svoj san. Svi smo nekako priželjkivali takav epilog. Želeli da se ova lepa fudbalska priča u Kataru završi upravo tako. Uživali smo i radovali se… Bilo je to samo još jedno svetsko fudbalsko prvenstvo.

KUH-TAR

… ILI STRAST PREMA NEZNANJU

Katar je mala zemlja o kojoj mnogo toga ne znamo. Toliko je bogata da je to bruka i u njoj je sve luksuzno i ekstravagantno. To je zemlja koja je već duboko u budućnosti. Sadašnjost, prošlost i tradicija se već mogu kupiti novcem ako nekom nedostaju. Stanovnici ove male zemlje ogromnog bogatstva nekada su živeli od ribarenja i eksploatacije bisera. Sve dok nisu otkrivene velike rezerve nafte i gasa… Ostalo je istorija, kako se kaže. Danas Katar ima oko 2,6 miliona stanovnika od kojih su samo oko 313.000 državljani Katara.

Doha, prestonica ove zemlje iz snova ima svoju Perlu ali i jedan od najlepših tržnih centara na svetu koji „podseća“ na Veneciju zajedno sa neizbežnim Grand kanalom. To je grad kulture i gastronomije. Naravno, ništa ispod najboljeg se ne računa.

Dobili su nekako (ili kupili, ali ko za to još pita) organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu ove 2022. godine. Izgradili su stadione i prateću infrastrukturu, računajući i ogroman broj hotela. Naučili su i malo da igraju fudbal da sve ne bude baš toliko providno. Da, sve nekako izgleda kao neka velika iluzija fudbalske organizacije pod kodnim imenom FIFA. Čak se kupuju i navijači da stadioni ne bi bili praznjikavi tokom odigravanja utakmica. Sve izgleda sjajno ali… Nekako previše lepo da bi bilo stvarno. Kao kada bogataš nezgrapno pokušava da se zabavlja na način na koji to čini obično pučanstvo.

Katar je bitno drugačiji od ostatka planete. Svoj na neki čudan način. Bar nama koji sticajem okolnosti potičemo iz Evrope. Oni imaju svoje zakone koji su nama pomalo rigidni ili pak toliko normalni da jednom dekadentnom mozgu nikako ne prijaju. Recimo, tamo nije moguće odsesti u hotelu sa osobom suprotnog pola ukoliko niste u braku (seks van braka u ovoj zemlji je zabranjen, a katarski zakoni su takvi da za seksualne odnose sa osobom sa kojom niste u braku sledi čak i kazna zatvora ili pak samo bičevanje; za udvaranje ili komunikaciju sa udatom ženom kazna je blaža ali takođe nimalo naivna). Nema ni alkohola, bar ne javno, ili bar ne na kopnu. Jahte su već nešto drugo… Cinično, zar ne?

Svetsko prvenstvo je fešta koje mnoge lepotice, influenserke i „navijačice“ koriste za ličnu promociju ili bar mogućnost da se u pravom trenutku nađu na pravom mestu kako bi se neki fudbaler sapleo o njih. Ispalo je da Katar nije baš najpodesniji za to. Ali, nema veze, neke od njih ta sitna prepreka ne zanima previše. Bez golotinje?! Ma dajte, Katrani! Privući pažnju po cenu kršenja zakona i kulturoloških svetonazora neke zemlje je ipak malo previše i više govori o tim osobama nego o samoj zemlji gde su se našle.

Sve u svemu, posle „sudara“ sa stvarnošću odnosno nečim što je drugačije od onoga na šta su navikli, mnogi su shvatili da svi ti njihovi zakoni možda i ne izgledaju tako čudno na drugi pogled, da je sve dobro organizovano i dostupno (prvi put su svi stadioni relativno blizu jedni drugima) i da treba dati šansu različitosti. Ipak, ne svodi se sve u životu na opijanje i jurnjavu za tuđim ženama, ili pak potrebi nekoga da se zbog lične promocije neprestano skida i slika (ili beše obrnuto?!). Zanemarite svoju strast prema neznanju i probajte da zavolite ili bar poštujete nešto što se razlikuje od onoga šta ste očekivali.

Dakle… Qatar (قطر, čita se kuh-tar) – Expect Amazing.

AJVAR

Već smo duboko zašli u jesen. Sezona pravljenja zimnice se već privodi kraju. Dolaze hladniji dani i sve nekako miriše na prvi sneg koji željno očekujemo… da bi počeli da jedemo AJVAR!

Poslednjih mesec i više dimila su se dvorišta, haustori i tajni prolazi između zgrada gde su se tradicionalisti (oni koji ne priznaju kupovni ajvar) skrivali od znatiželjnih pogleda komšija i od revnosnih bezdušnih pripadnika komunalne milicije koji su nekakvim švedskim detektorima bezuspešno pokušavali da ih lociraju. Mnogi su upravo iz tih razloga birali da višesatni proces pravljenja ajvara završe baš onog dana kada bi padala kiša kako bi imali što manje svedoka željnih da proniknu u tajnu ovog svetog čina.

Srpska tradicija nalaže da se stavljanje zimnice završi negde do Noći veštica. Jedino kupus može eventualno da sačeka Dan zahvalnosti, to jest Crni petak za one koji su malo opušteniji. Ajvar među svim tim đakonijama zauzima centralno mesto. Složena metodologija pravljenja se prenosi sa kolena na koleno usmenim predanjem i predstavlja deo porodične tradicije. Znam, postoje i recepti na Internetu ali svaki od njih obavezno sadrži neki detalj koji će vam pokvariti krajnji rezultat jer niko ne želi da do kraja otkrije tajnu spremanja svog ajvara. Mislim da i Služba državne bezbednosti pregleda sve ove sadržaje i ubacuje u tekstove odrednice koje vas mogu odvesti na stranputicu. Samo pravi zimničari znaju o čemu pričam.

Ove godine je vlast nebeske Srbije organozovala kampanju zaštite saobraćajnih znakova, posebno onih okruglih, kako bi sprečilo njihovo masovno skidanje u toku sezone spremanja ajvara. Da, ako niste znali… mogu da posluže kao plotna za pečenje paprika. Nema veze što su premazani otrovnim bojama jer se to se ionako sve dobro zapeče. Mislim da su stranci bili prilično iznenađeni porukama na digitalnim panelima duž autoputa na kojima se na srpskom i engleskom jeziku poručuje vozačima da su saobraćajni znaci važni u našim životima?! Jedino su lukavi Slovenci koji su se verovatno zaputili na njihov Bledajo znali o čemu se radi jer su oni zaštitili ime ajvar i time zaboli finalni ekser u kovčeg našeg prijateljstva.

Uskoro počinju slave i svi nekako čekaju da ulove pogled svojih gostiju kada probaju njihov ajvar. Zato pazite koje signale odašiljete kada ga stavljate u usta. Od toga može da vam zavisi i život!

ĐEDE, JURIMO TRIES’TINU NA SAT

Junačka Crna Gora je dobila autoput i to kakav. Na njemu gore automobili, pojavljuju se natprirodne sile… ljeti se iznad planina. Mak’ se avetinjo!

Autoput kojim se zaobilazi kanjon Morače bitno je skratio put do mora. Dužina prve deonice koja je izgrađena je 41,5 kilometara, sa preko 20 mostova, 2 nadvožnjaka, 8 podvožnjaka, i 16 dvocevnih tunela.

Izašle su i prve analize koja vozila mogu da se kreću ovim čudnovatim drumom. Oni iz siromašnijih krajeva, poput Andrijevice i Šavnika STOP! Oni koji voze makine starije od 15 ljeta STOP! Oni koji ne žele da rizikuju da im vetar pri vratolomnoj brzini od 130 na sat otkine ruku ako je po navici izbače kroz prozor STOP! Svaki novi dan donosi dopunu pravila koja revnosno saopštava ministarstvo saobraćaja koje je sad vanredno pripojeno ministarstvu rata i vanrednih situacija.

I da, junaci, ne stajte u tunelu da pripalite cigaret neđe u ladu jer je to vrlo opasno! Polako, samo polako. Dok se naviknete…

ČEKAONICA

… ILI PREDLOG (VAPAJ) DA SE NEŠTO PROMENI

Po jednoj običnoj čekaonici možete utvrditi kako je organizovana neka služba, pa i sama država. Na tom oglednom primeru se vidi sva savršenost ili nesavršenost jednog sistema. Ne mora se ići dalje. Dovoljno je.

Ukoliko ste nekad bili u prilici da zakoračite u lavirint zdravstvenog sistema nebeske Srbije, mogli ste videti svu besmislenost procedura, načina organizacije i beskonačnost uzaludnog i repetitivnog trošenja ljudskih resursa i sredstava koja mi, poreski obveznici, “doturamo” državi. Pošto sam nažalost bio u prilici da osetim šta znači biti u čekaonici, bez transparentnog sistema redosleda i prioriteta ulazaka, morao sam da sednem i napišem kako bi sve to moglo da izgleda samo kada bi se neko malo zamislio i pre svega poželeo da uredi sistem.

Krenuću od ulazne tačke. Pomoć lekara tražimo kada se ne osećamo dobro ili mislimo da se ne osećamo dobro jer je to ponekad objektivno a ponekad subjektivno stanje stvari, ili kada je potrebno ispratiti neko stanje bilo dopunskim pregledima ili obnavljanjem neke već propisane terapije. U svakom slučaju, ne bez razloga i ne iz čiste dosade. Lekar opšte prakse je tu i da napiše “opravdanje” (otvori bolovanje) ukoliko postoji realan razlog za tako nešto, mada i tu na scenu može da stupi onaj ranije pomenuti subjektivni osećaj. Zdravstvenom sistemu to najavljujemo preko call centra/aplikacije ili ličnim dolaskom. Svako javljanje bi trebalo da generiše u sistemu neku oznaku prioriteta i da slučajevi najvišeg prioriteta i najbrže budu procesuirani. Takođe, svaka intencija korisnika zdravstvenog sistema bi trebala da generiše jedinstveni broj koji bi sugerisao preferiranu ustanovu i vreme dolaska na red (sa mogućnošću aplikativnog praćenja ili praćenja u samoj ustanovi preko displeja), već prema organizacionim kapacitetima jedinica zdravstvenog sistema. Sistem bi trebao i da podrži navike svojih korisnika (pacijenata), kao i njihove tehnološko-komunikacione veštine. Dakle, sve u svemu da obrađuje ulazne aktivnosti u tri kolone, u precizno definisanim vremenskim slotovima obavljanja trijažnog razgovora sa lekarom opšte prakse – audio/video pozivom (bez dolaska u ambulantu, odnosno zdravstveni centar), ličnim (neprioritetnim) dolaskom korisnika usluga u zakazanom terminu i najzad, u posebnoj koloni, hitne slučajeve sa ili bez dolaska jer takvi slučajevi ponekad ne dozvoljavaju igranje sa vremenom. Na ovom nivou treba uključiti i mogućnost eventualnog obavljanja dodatnih laboratorijskih analiza kao pomoć sistemu odlučivanja i sagledavanja stanja pacijenata. Sistem izabranih lekara treba potpuno napustiti jer vas oni iznova “upoznaju” svaki put kada vas vide što u potpunosti obesmišljava ceo koncept, a (pre)često i nisu dostupni kada nama trebaju zbog efekta “talasa”, “prelivanja” ili “levka” kada neko od njih izostane sa posla. Takođe, u zdravstveni sistem na ovom “neinvazivnom” nivou treba uključiti privatnu praksu (uz potpunu pokrivenost osnovnim zdravstvenim osiguranjem) koja bi prirodno pokrila eventualne rupe u lokacijskom planiranju pozicija državnih ustanova. Ovakav sistem rada bi ublažio nervozu pomoćnog medicinskog osoblja i rasteretio lekare, ali i sprečio stanpeda pacijenata na ulazna vrata ambulanti, njihove međusobne svađe i doprineo opšem porastu dostojanstva svih aktera uključenih u ovo, bilo da se nalaze sa ove ili one strane sistema.

Većina stvari se završava već na predhodnom, ulaznom, nivou. Šta uradititi kada je potrebno krenuti dalje, odnosno na sekundarni nivo zdravstva? Tu na scenu stupa upućivanje na specijalističke preglede sa eventualnim preporukama za dalje aktivnosti (intervencije, bolničko lečenje). Kako u praksi biva, tu već sami korisnici zdravstvenih usluga “znaju” koje ustanove/lekare preferiraju. Sistem bi trebao to da isprati, ali i da ukine praksu “dvojnog” angažmana lekara, odnosno paralelni rad u državnim i privatnim ustanovama. Informacioni sistem bi tu mogao da se uključi u smislu kapacitivno-vremenske preporuke ali korisnicima ipak treba ostaviti krajnju odluku. Trebalo bi takođe ukinuti povratnu petlju, odnosno potrebu da se korisnici ponovo vraćaju po upute u sistem primarne zdravstvene zaštite. Lekari angažovani na sekundarnom nivou bi trebali da imaju pun kapacitet odlučivanja i upućivanja na eventualne dalje opservacije, odnosno intervencije u krajnjem slučaju. Informacioni sistem je tu da u elektronski zdravstveni karton pacijenata upisuje sve rezultate i aktivnosti kao parametre vezane za eventualnu naplatu usluga koje nisu pokrivene zdravstvenim osiguranjem.

A kada dođe do potrebe da se izvrši intervencija? Svaka specifična bolest, odnosno stanje, zahteva objektivnu ocenu hitnosti (opet ocenom od 1 do 100, sa prikazom raspoloživih kapaciteta na svim nivoima i procenom vremena dolaska na red sa uračunatim odsupanjima ako se uzmu u obzir eventualni hitni slučajevi koji se mogu pojaviti prema dostupnim statističkim parametrima) koja određuje i prioritet izvršenja. Sadašnji sistem tako zvanog prikaza pacijenata sa obaveštenjem da su “na programu” ali ne i kada, ili bar približno kada otvara mogućnost za koruptivne radnje (ako to i nije cilj same i svesne dezorganizacije).

Na samom kraju, jedan osvrt na sistem zdravstvenog osiguranja. Trebalo bi ga podeliti na lično i zajedničko. Lično bi imalo dva stepena, osnovno (obavezno) i dodatno (dobrovoljno) o kome bi sami odlučivali a iznos dodatnog osiguranja bi se određivao po sistemu procene rizika (ocene 1-100) korisnika koji bi se definisao na osnovu godišnjeg skrininga (polno definisanog) pokrivenog osnovnim osiguranjem. Osiguranje bi trebalo da bude po sistemu fondova sa mogućnošću povrata dela sredstava u slučaju neiskorišćenja njegovog kapaciteta. Zajedničko osiguranje bi trebalo da zameni sadašnji sistem slanja humanitarnih SMS-ova i da ide u poseban fond koji bi pokrivao specifična i skupa lečenja pacijenata, po definisanom prioritetu, a koje objektivno nije moguće pokriti ličnim osiguranjem. Svaki pregled, svaka radnja generalno u zdravstvu moraju imati svoj cenovnik definisan na nivou države a koji bi se primenjivao u državnim i privatnim ustanovama. Eventualno odstupanje treba dozvoliti samo u smeštaju pacijenata (komforu) kada je u pitanju bolničko lečenje. Dakle, svaka zdravstvena ustanova mora na osnivu više kriterijuma da ima svoje “zvezdice” odnosno bude kapacitivno i organizaciono sagledana. Na osiguranju je da sagleda šta je “pokriveno” a šta treba “doplatiti”. Takođe, ne manje važna stvar – svi zdravstveni kapaciteti trebaju biti dostupni svima bez obzira na mesto stanovanja a nama, kao korisnicima usluga, treba ostaviti mogućnost izbora kao i za sve u životu, uz doplatu ili ne plezira koji želimo.

SASVIM OBIČNO SUBOTNJE JUTRO

Uživam u vrućem bureku, tako masnom da je probio sve prirodne barijere koje je imao dok nije završio u tanjiru. Tu je i grčki jogurt, a negde u pozadini ide p(j)esma „Ružica si bila ali više nisi“. Najskuplja!

U vikend dodatku Danasa od pre neke nedelje čitam članak simboličnog naslova „O vremenu zla koje (ne) prolazi“. Da, volim da nehajno ostavim novine i pročitam ih kasnije. Čisto da vidim da li su tekstovi u njima kadri da izdrže ispit vremena koje juri pored nas i u nama. Vreme zla i dalje ne prolazi. Hrani se našim ostrašćenim navijanjem i netrpeljivošću. Logika krvi i tla je, nažalost, prisutna i u XXI veku. Pomenuti članak govori o borbi sa vešticama (metaforički) i brnjici za veštice. To je naslov najnovije knjige Dubravke Ugrešić, žene koja nam je podarila jednu Šteficu Cvek i forsirala roman rijeke. Sve dok nije uklonjena sa mape živih u (kontra)kulturnom knjigocidu u Hrvatskoj početkom devedesetih. Ne, ništa se nije promenilo. I dalje postoje sumnjivi i nacionalno nepodobni autori i njihove misli na ovom brdovitom Balkanu.

Možda su svi oni koji ne vide da vozovi jure 200 na sat stvarno u velikom problemu?!

STVARPOSTVAR

Odlučio sam da čuvam svaku njenu stvar koju zaboravi kod mene. Traku za kosu, šal, otisak njenih usana na čaši iz koje je pila… Kada se jednog dana bude vratila iz grada koji je nekih dve stotine vrsta udaljen od mene, biće to deo naših uspomena koje ćemo zajedno čuvati da ne odu od nas.

Kada te od nekog kog voliš razdvaja milion stabala osluškuješ šuštanje svakog lista koji otrgne vetar i osećaš svaku kap kiše koja padne na tebe. Brojiš svaki zrak sunca i svaki otkucaj srca koji čuvaš samo za nju kako bi ih ponovo proživeo kada dođe. Svaka senka je možda njena, svaki poziv možda upravo ona.

Reči su ponekad sve što imaš i čemu se nadaš kada je neko daleko od tebe. Dodiri su ponekad sve što osećaš kada je neko pored tebe…